Deset slavnih svetskih izbeglica i prognanika

Nedavno je  u Briselu na samitu Ervropske  unije (EU)  po ko zna koji put, na dnevnom redu bio aktuelni problem potpisnica Šengenskog sporazuma - talasi izbeglica iz Severne Afrike koji zapljuskuju Evropu.

Problem,  istina nije nov – Evropska unija  duže od jedene decenije pokušava da usvoji pravila o tretmanu izbeglica koja bi se primenjivala u svim članicama,  ali u tome ne uspeva. Dok u jednoj zemlji članici EU status političkog izbeglice  i azil dobija skoro ko god to zatraži,  u drugoj  azil  praktično ne daju nikome.

Bilo je dogovoreno je da se još do kraja,   2012. godine usvoji jedinstveni režim o priznavanju satusa političkog emigranta koji bi se primenjivao u svim zemljama članicama EU.

Ali od  primene     tih jedinstvenih pravila  nije bilo nikakve praktične koristi  pošto  se već nekoliko godina  ogromna bujica migranata sa Bliskog Istoka,  Azije i Afrike  nezaustavljivo valja pretežno preko Srbije ka Zapadnoj Evropi zbog čega  Mađari ovoh  podižu čelične ograde visoke četiri metra duž cele grnice sa našom zemljom kako bi se zaštitili od najezde nezhvanih  gostiju.

Slavne izbeglice i prognanici

U ovom ogledu ćemo podsetiti na deset slavnih izbeglica,  prognanika  u svetu još od antičkih vremena do danas. 

Njima dajemo spomen ovu

1. TEMISTOKLE (524-459.  pre nove ere).

Atinski vojskovođa,  proslavio se u vreme Grčko-perisjkih razoiva (V vek p.n.e.).

Stvorio je od  Atine  vojno-pomorsku državu, osnovao   Deloski savez grčkog polisa koji je odigrao odlučujuću ulogu u borbi protiv persijske  najezde. 

Godine 471.p.n.e. u kao guitnik u  unutarpolitičkoj borbi bio je podvrgnut ostrakizmu i po odluci Narodne skupštine  proteran iz zemlje.

Pobegao je kod persijskog cara Artakseksa I.

Umro je (po drugoj verziji izvršio samoubistvo) 459. g. p. n. e. 

2. KNEZ ANDREJ KURBSKI (1528-1583)

Ostao je u istoriji zapamćen pre svega kao ruski emigrant-publicista.

Na početku vladavine Ivana IV ulazio je u uski krug carevih saboraca,  učestvovovao u pohodima na Kazanj u vreme Livonskog rata.

Godine 1564.  pao je u nemilost,  pobgeao je u Litvaniju. Tri pisma koja je napisao i dva odgovora na njih koja je dobio od monarha,  predstavljali su književni   spomenik XVI veka u Rusiji „prepiska Andreja Kurboskog i Ivana Groznog“.

Umro je 1583.  na svom imanju u Kovelju.

3. LUJ XVI (1775-1824).

Mlađi brat kralja Luja XVI uspeo da pobegne iz Francuske 1791.

Posle smrti brata i pogubljenja njegovog sina Luja XVII,  godine 1795. bio je proglašen za kralja Francuske,  Luja XVIII.

Dok se stalno nije nastanio u Engleskoj 1808.  g,  skitao je po Evropi,   povremeno  čineći usluge  francuskim vlastima kad bi one to od njega tražile.

U  borbi za svoja prava ograničavao se na izdavanje manifesta,  a na  presto  je stupio   1814.  g.  zahvaljujući  antinapoleonovskoj koaliciji.

4. TADEUŠ KOŠUĆKO (1746-1817). 

Poljski vojskovođa  postao je poznat  u vreme Rata za nezavisnost SAD koji je vođen od 1775-1783.
Godine 1794.  bio je na čelu Poljskog ustanka,  zarobila ga je ruska vojska i zatvroila u Petropavlovsku tvrđavu.

Posle puštanja na slobodu 1796.  otputovo je u SAD,  da bi se dve godine kasnije nastanio u Francuskoj.

Odbio je pozive za sardnju i savezništvo sa  Napoleonom i Aleksandrom I.

Posldnje godine proveo je u Švajcarskoj gde je i umro    1817. g.

5. LAV DAVIDOVIČ TROCKI (1879-1940).

Jedan od boljšervičkih vođa, dva puta je  pre 1917. g. boravio  u emigraciji,  a trći put je napustio zemlju,  Sovjtsku Rusiju,  nakon što je izgubio borbu za vlast sa Josfom Visarionovičem Staljinom.

Godine 1929.  proteran je iz SSSR-a pod optužbom  da je „organizovao antisovjetsku partiju“ i nastanio se na ostrvu Prinkipo u Mramornom moru gde je počeo da izdaje „Bilten opozicije“ i napisao „Istoriju ruske revolucije“. Posle toga je živeo u Francuskoj i Norveškoj,  a od 1936.  u Meksiku,  agent NKVD-a, gde ga je po Staljinovoj narudžbi  1940. g. ubio

6. DALAJ LAMA (1935-)                                                       

Godine 1937.  dvogodišnji dečak iz siromašne seljačke porodice  bio je progalašen za reinkarnaciju Dalaj-lame, da bi već 1940.  stupio na  presto vladara Tibeta.

Pošto je kineska armija ugušila ustanak u Tibetu 1959,  nastanio se u gradu Džaramsali u Indiji.

Dalaj-lama je pokrenuo široku aktivnost koju sam predvodi o nenasilnom vraćanju slobode Tibetu,  za koju je 1989. g.  dobio Nobelovu nagradu za mir.

7. RUHOLA MUSAVI HOMEINI (RUHOLLAH MOSTAFAVI MOOSAVI KHOMEIN,  1902-1989). 

Početkom 1960.  godine postao je ogorčeni protivnik režima itranskog šaha  smatrajući da su reforme koje on sprovodi  suprotne  principima islama.

Bio je proteran iz Irana. 

U emigraciji je razradio ideju o uspostavljanju teokratske države  na čelu sa duhivnim vođom.

Njegovo učenje je dovelo u krajnjem ishodu do islamske revolucije u Iranu 1979. g. posle  koje je Homeini sve do svoje smrti 1989.  zauzimao najvišu upravljačku funkciju u zemlji.

8. ŽAN-BEDEL BOKASA,  SALAH ED-DIN AHMED (1921-1966).

Došao na vlast u Centralnoj Afričkoj Republici 1966. državnim udarom. 

Godine 1979.  Bokasa je nakon što je sebe progalsio za cara,  bio svrgnut s vlasti. 

Bez obzira na to što je do prevrata u kome je oteran sa valsti došlo uz pomoć Francuke,  car Bokasa,  kome su pripisivni i ljudoždereske sklonosti,  naselio se u zamku Ardikur nedaleko  od Pariza.

Godine 1986.  se vraća u domovinu nadajući se da će mu narod povratiti  tron, ali je bio uhapšen.

Godine 1993.  je izašao na slobodu,  i kroz tri godine je umro.

9. BENAZIR BUTO (1953-2007). 

Njen otac je 1977,  smenjen sa mesta premijera Pakistana  i ubijen.

Benazir Buto je dugo bila u kućnom pritvoru.

Otputovala je 1984. u London gde je predvodila Pakistansku narodnu partiju.

Vratila se u zemlju 1986.   i posle dve godine (1988.) izabrana za prmeijera.

Godine 1999.  zbog pretnje zatvorom po optužbi za korupciju, ponovo je emigrirala odakle se vratila u zemlju 2007. g.  i kroz tri meseca jer bila ubijena.

10. BORIS PETREZOBVSKI (1969- ).

Jedan od prvih novih ruskih oligarha,  bivši zamenik predsednika  Saveta bezbednosti Ruske Federacije,  izvršni sekretar Zajednice nzavisnih država, eks-poslanik Državne dume,  emigrirao je 2000. g.  u London  kako bi izbegao zatvorsku kaznu zbog ekonomskih malverzacija.

Izjavio je da je „žrtva Putionovg režima“ i 2003.  g. dobio azil kao politički emigrant.

Često tvrdi kako će  se, ukoiko dođe do promene vlasti,   vratititi u Rusiju u kojoj je dva puta pravosnažno osuđen u odsustvu zbog prvrednog kriminala.


Branko Rakočević