Kalendar najznačajnijih festivala ovog leta

Sezona letnjih festivala u Evropi je startovala i potrajaće do oktobra.  Programi Avinjona,  Edinburga ili Eks-an Provansa,  konačno potvrđuje tendeciju koja je  inaugurisana  višegodišnjom praksom:  u vreme  složene finanasijske   situacije,   festivali nisu više samo smotre prošlih dostignuća,  nego i institucije   koje pripremaju  premijerne  predstave i nastupe.

Festivali odavno postali  zabačajni produkcioni centri

U suštini i Avinjon i Edinburg,  ali i Bejrejt,  ili Salczburg,  odavno su postali i veliki produkcioni centri. Njihovi menadžmenti i njihovi budžeti pomažu režiserima,  glumcima,  scenografima,  kompozitorima,  da ostavre i svoje najskuplje ambicije.

Ovome treba priključiti bogati „prateći”  progam sasatvljen od izložbi, književnih  večeri i druih najrazličitijih umetničkih manifestacija, debata, diskusija.

Ne sme se  preskočiti ni izobilje  konerata u dijapazonu od džeza i fanka do repa i folka.

1. Festival u Eks-an Provansu – opera  (jul:  4., 7., 10., 12.,  16.,  18.,  i 20.)

Na operskom festivalu  u Eks-an  Provansu ovogodišnja  dominantna tema je volšebnost sna  i ljubavi na granici između života i smrti ostavrena istovrememo u dvema postavkama.

Teodor  Kurentzis diriguje  diptihom  iz „Ipolita”  i „Persefone“  Čajkovoskog  u postavci Pitera  Selarsa.

San letnje noći najviše očekivani događaj na ovogodišnjem Eksu

Ali najviše očekivani događaj na Eksu je svakako „San letnje noći“  Britena u legendarnoj iteprataciji Roberta Karsena.

Virtuoz,   podjednako  čudesno  stilizovanih  pod modernizmom ili konzerevativzmom estetskih rešenja vraća u Provansu svoju predstavu iz 1991.  na tu istu scenu   Theatre de l'Archeveche  pod otvorenim nebom,   gde se „San letnje noći“  rodio i  stasao pre nego što će preživeti nekoliko reinkarnacija po celom svetu,  navodi se u pratećoj informaciji programa ovog Festivala.

Klasike savremenog opreskog pozorišta po pravilu prati i klasična dirigentska interpretacija Kazuši Ono,  koja ume da naglasi sva tamna mesta a da pri tom ne izgubi tananu  gipkost    Britenovog  muzičkog tkanja,  podseća se uprilogu program „Sna letnje noći“,    glavnog događaja na operskom festivalu u Eks-an Provansu  ovog  jula.

2.  Montreux Jazz  Festival

Koncert: Toni Benet i Ledi Gaga   (6.  jula)

Lejdi Gaga ima i „klasični“ period. Prošle godine je   izdala album zajedno sa   Tonijem Benetom vremešnim  frontmenom Cheek To Cheek  koja je  nedavno  na otvaranju  Evropskih igara u Baku izvela  Imagine Džona Lenona,   pa ako sutra izađe i na opersku scenu,  to nikog ne bi trebalo da iznenadi. 

Jedva da se može i zamsisliti šou Lejdi Gage  u Montru u njenom   pop-formatu,  pošto   nijedna sala ne bi mogla primiti sve koji žele da se pojave     na tom koncertu.
   
Pop karijera Lejdi Gage otvoreno preživljava ne najbolja vremana,  početkom decenije su je nekako  odrali „veštačkim disanjem“,  pa je publika doživela da se zvzda malo osveži.

A program džeza  društva Toni Beneta  je neosporno nešto što je potrebno,  i ne samo to,  nego i nešto što s pravom pretenduje da bude glavni majnstrim  događaj  festivala,  napisano je u pratećoj  infomaciji o koncertu koji je održan u ponedeljak,  6.  jula.

Ne sme,   naravno,  smetnuti s uma da je sam Toni Benet,  koji se s neveroavtmom lakoćom nosi s  kariejerom estradnog pevača i u svojoj 88.  godini,  sam po sebi unikalna zvezda  krilatica na svetskoj estradnom sazvežđu. 

Sem Smit i prodor  karijere digitalne ere (7.  jula)

Istorija Sema Smita je  primer nezastavljivog prodora karijere  digitalne ere.

Široka publika je pre dve godine prvi put  imala prilike da čuje glas  engleskog  mladića Sema Smita  na singlu  Naughty  Boy  „La La La“.

Kompozicija  je  postala toliko popularna da je VVS  stavila Sema Smita na sami vrh svojih nada „Zvuk 2014.“  i nije pogrešila.

Posle izlaska debitantskog albuma  Sem Smit je zaradio  četiri  Grammy  i dve   Brit Awards. 

Samo dve godine posle  starta,  on je već  stekao  status  mladog heroja  nacije  i uživao  dok su ga poredili sa Adel i Ejmi Vajnhaus. 


I pored tolike svetske slave koju je stekao,  organizatori Festivala u Montreu  odredili  su  za njegov nastup glavni trg  Auditorijum Stravinski,    a ne salu   Montreux Jazz Lab i to ne zato što  bi ona bila suviše mala premda je zantno kompaktna,  nego prvenstveno zbog toga  da bi svako ko dođe na koncert  smatrao sebe  privilegovanim.

3. Koncert:  D'Angelo And  the Vanguard (8.  jula)

Di Anđelo (pravo ime: Majkl  Judžin Arker) je glumac za čiju su muziku prvi put primenili termin „neosoul“.

Taj termin   je nastao kad je sredinom 90-ih godina  Di Enđelo prodao svoj debitantski album u dva miliona  primeraka,  a sam termin „soul“  bio je kompromitovan  od strane zvezda  R'n'B brzog spremanja i ništa drugo osim zubobolje  nije izazivao.

Pristalice muzičara - Erika  Badu, Lorin Hil i Maksvel i do današnjeg dana su ostali flagmani žanra. 

A i kod samog Di Anđela se dogodio rvi prekid u karijeri dugoj 14 godina.

Pre godinu dana na policama se pojavio njegov treći album „Black Messiah”  i to je  ličilo na trijumfalni povratak Leonarda Kozne 2001.

Očevici opisuju  ovaj šou D'Angelo And The  Vanguard  kao maraton od dva i po sata bez posebne scenografije vođen isključivo fenomenalnim osećajem za spektakl  darovitog frontmena.

Muzički kritiačari su se u svojim osvrtima potrudili da nastup Di Enđela  porede čak sa genijalnim Elvsom Prislijem,  a bolji komplimenat publika Montrea nikako nije mogla očekivati.

4.  Avinjonski festival (jul:  6-9., 11-14., 16-18. )

Ovogodišnji međunarodni Avinjonski pozorišni festival  se odlikuje nastupom obilja manje poznatih trupa i režisera.

Jedan od glavih obeležja 69-Avinjona je gostovanje  čuvenog nemačkog režisera Tomasa Ostamajera čiji se „Ričard III“ sa nestrpljenjem očekuje na otvorenoj pozornici  renoviranog Velikog  dvorišta Papskog dvora specijalno adaptoranom tako da liči na Šekspirv „Glob teatr“  u Londonu. 

U predstavi Ostemajnera  glavni su glumci,  a ne scenografija,  kao što je neazboravni i neodoljivi Lars Ajdinger u naslovnoj ulozi. Od njegovog Ričarda se oči ne mogu otvoriti,  oduševljavaju se pozorišni kritičari,  i  kada ova  uplašena  moralna i fizička nakaza  „zločinodejstvuje“  i kad se nađe u bezuizlazu ko prognana zver, i kad usamnjen i od svih našušpten dugo sam sebi presuđuje.

Mnogi kritičari  smatarju da je ovaj Ričard  mnogonaseljena monodrama,  ali i ukoliko u tome ima istine,  to je samo razlog više da se ova Ostermajernova  predstava obaezno pogleda,  preporučuju kritičari koji pratze Avinjonski festival.
    
Dva romana Markiza de Sada u jednoj scenskoj celini

Filozof Rafael Enthoven je za Avinjonski festival  u jednu celinu dramatizovao dva romana Markiza de Sada.  Njegova paradoksalna pretpostavka poroka i  vrlina pokazla se na samoj stvari da je jedno te isto i mogla bi se u krajnjem slučaju  svideti samom autoru, amorlanom De Sadu koji je sopstvene pardoske gradio nejednom na dovoljno izraženoj udaljenosti onog „što je dobro“  i onog „što je loše“. 

Istarživanja najdnom zbliženih poroka i dobročinstva pripala su u zadatak  slavnoj glumci Izabeli Iper i to je jedino,  ali ipak glavno,   rešenje u kome nema sporova  između režisera i  producenta.  (Na repertoaru 9.  jula)

5.  Izložba posvećena Patrisu Šerou

Od 11. do 25. jula biće otvorena prva značajnija ozuložba posvećena Patrisu Šerou,  režiseru koji je umro u jesen 2013. g.  i pripadao je,  kako je s  pravom  ocenio katalog Festivala, kasti „sveštenih čudovišta“  savremene umetnosti. 

On nikad nije stvarao svoje predstave kao postmodernističke citate, što  u  ninje smetalo da posatne jedan od najistaknutijih enciklopedističkih  režisera svoga doba,  a njegove predstave i filmovi su prosto nezamislivi bez stotina umetničkih reminisencija.

Kustosi izložbe su sjedinili ogroman arhiv nabačenog materijala  od crteža, skica, beleški samog Šeroa i dela drugih umetnika koji su uticali na njega i na koje je je,  uostalom,  sa svoje strane on sam uticao.

Tako je dobijena  zadivljujuća ekspozicija kojom je obuhvaćen sav umetnički alfabet    saremenosti od Marine Abramovič i Artoa  co Sudžimota i Van Goga.

6. Muzička monodrama. Krista Volf: „Kasandra“, Pozorište „Comedie de Geneve“,   režiser: Erve Luašmol (22.  jula)

Ova književno-muzička kompozicija traje tačno sat i posvećena je poslednjim trenucima života  trojanske proricateljke  sudbine  kojoj niko nije verovao do poslednjeg momenta.

Mini-operu „Kasandra“  koju čini orkestarska muzika,   elektronika i glas  naratorke  napisao je švajcarski kompozitor Mišel Žarel koji je tokom 20 godina stvarao sve novije i  novije verzije  ovog dela.

Tekst  koji govori naratorka  je  sastavni deo originalne muzičke partiture i izvodi se u onolikpo verzija  „Kasandre „ koliko  ima jezika na kojima se tekst  govori.

U konkretnom slučaju  u pitanju je francuski jezik, a ulogu čovečjeg glasa preuzela je na sebe  Fani Arden.

7. Minhenski  operski festival (6., 11.,  14., 17.  jul)

Opera „Arabela“,  režiser:   Andreas  Drezen

Pozno neoklacističko remek-delo  Riharda Štrausa,  senka njegovog ranijeg dela „Kavaljera  ruže“. 

Muzička osnova  nove  predstave  delimično prelazi u Bavarsku operu  iz nedavne pariske postavke:  ne ardi se samo o interpretatorima centalne partije drugog plana  Kurtu Rudlu,  nego i o Jozefu Kajzeru, doris Zofel, ali,    i što je  najglavnije,   i o dirigentu Filipu  Žordanu. On sa osećanjem i ukusom i merom  vlada i upravlja  morem  bez obala  zahteva štrausovske muzike  posvećen starom Beču  koja okreće geldaoce k prošlosti.

Ovde je ponovo,   kao i u „Kavaljeru ruže“   Štarus  pravi mocartijanac,  a njegova puna intriga i predavanje istorije-veštački portret  komedije situacije ispunjen sa izoštrenim majstorstvom (ogromni orkestar zvuči prozračno) i ukrašen nostalgičnim bojama.

Režiser  nove „Arabele“,  je  zahtevni nemački  specijalista,  poznati filmski režiser   Andras Drezen.

Još jedna važna  razlika od pariske predstave – partiju Arabele umesto  Rene Fleming  peva elegantna lepotica  Anja Harteros i taj izbor može ispasti srećniji. 

8. „Tristan“  – manifest vagnerijanske neuotešnosti

Praunaka Riharda Vagnera,  režiserka s huliganskom reputacijom,  koja upravlja svim poslovim   Bajretskog festivala koji se odonse na modernizaciju,   postavila je u vagnerovskoj Meki „Tristana“,  taj manoifest vagenrijanske neutešnsti.

Najnežniju,  mučeničku i opširnu istoriju ljubavi u svetskkoj operskojh hrestomatiji  kao što se i pretpostavljalo,   očekaju  ozbiljna iskušenja.

Katarina Vagner  se pročula po  strogom režiserskom maniru u praksi  nemačke  tradicije Regieopera,  kao da je namerno izmišljena  da bi prvocirala publiku  pren ošenjem radnje u savremene  prilike.

A njena osobensot,   nenaklonjena  svakoj vrsti  patosa i  razvijen smisao za humor,   nejednom je uspela razbesniti privrženike  opere koji se prema ovoj umenosti odnose kao prema sveštenom činodejstvoju.

Hladni pogled  praunuke kompozitora  na muziku njenog dede  u operi „Tristan“  uspeva nekako  da uravnoteži    njen ljubimac,   dirigent Kristian  Tileman,  poznat kao vatreni pobornik nemačke klasike  u isprobanom, tevtonskom zvučenju. 

(Program  se realizuje: 25.  jula; 2.,  7.,  13.,  18. i 23.  avgusta)

9. Salcburški festival

Opera  „Osvajanje Mekskika“,  režiser:  Peter Končini;26.  i 29.  jula; 1.,  4.  i 10.  avgusta)

Najambicioznija prdukcija  letnjeg Salzburga „Osvajanje Meksika“  Volfganga Rima  u  ovogodišnjem programu odgvovara  za principijelno važne  festivalske teme poslednjih pet godina  koje se odnsoe na rat,  agresiju, surovst kulture i odziv savremene  muzike na te teme,   (ima se u vidu  se prvrnstveno  evropska muzika  HH veka)

Volfgang Rim,  najeksponiraniji  savremeni nemački kompozitor i autor tragične opere,   predočio  je istoriju  kokvistadora  sa njemu svojstvenom  neprolaznom  uzvišenošću  muzičkog jezika,  neubičajenog govora  i emocionalne opijenosti.

Umetnički titani kao što su Peter Konvični i dirigent Igo Metcmaher  sa svojom poslovično gvozdenom voljom,   tačnim gestom,  preciznim sluhom, doprinose da publika  oseti kao  svoju sopstevnu  dramu konkvistadora u operi urađenoj po motivima  scenarija Antonea  Artoa.

U glavnim partijama  nastupaju  Angela Denoke i Bo Skovhus u čijoj skrušenoj  dramskoj i vokalnoj izražajnosti  nema nikakve osnove za bilo kakvu sumnju.

Edinburški festival

10. Paradoksalne poetske predstave  Sajmona Makbernija

Jedan od najpoznatijih britanskih režisera Sajmon  Makberni  pripremio je za Edinburg insenaciju prepunu tajni i nedorečenosti.

Makberni je inače pozat po tome što voli tajanstvene priče  na čijim osnovama stavra paradoksalne   poetske predstave,   počevši od „Ulice krokodila“  koja ga je svojevre, eno proslavila pa sve do nedavne verzije „Majstora i Margarite“.

Podsećano da su pre dve decenije maestru darovali knjigu  rumunskog autora Petra Popeskua o fotografu koji  se   krajem  1960-ih našao međi urođenicima na  granci između Perua i Brazila.  To putovanje je toliko izmenilo život junaka da je on preosmislio svoj smisao života.

Po svoj prilici nešto slično hoće da uadi i Sajmon Makberni.

U svakom slučaju, režiser obećaje gledaocu susret s prirodom,   vremenom i sopstvenom poodsvešću. A za izoštravanje svog ugla posmatranja  na sceni koristi i nanovije tehnologije. (Na repertaru je  od 7.  -9.  avgusta)

11. Drama: “887. “ Eks mahina „,  (Kanada),  režiser. Rober Lepaž, 13-15. avgusta)

Legendarni kanadski  režiser i glumac Rober  Lepaž ponovo nastupa u žanru monodrame.  Njegova predstava „887. “  po nečenu podseća na lepaževsko remek delo „Obratna strana Meseca“.

Na sceni je samo jedan čovek i mnogo likova, rasprostrtih  začuđujuće brzometnim  preobražajem prostora  izvedenih  s nevertatnom lakoćom.

Čovek u Lepažovoj predstavi je ostavljen sam samcat na ovom svetu,  sav satkan od zemnih slabosti i malih stavri, ali pri svemu tome  i u nekoj neizmernoj  dimenziji.

U mnodrami „887.“  Rober Lepaž priča i o tome kako se isprepliću  lične uspomene i kolektivno pamćenje. 

Publiku ne bi trebalo da plaši to što su povod za refleksije režisera  ovog puta  uzeti  događaji koji nam odveć nisu pozanti,  -okotobarska kriza 1970.  u Kvibeku kada je  zbog   nereda koje su izazavli  lokalni   separatisti bila izvedena vojska na ulice  gradova u ovoj kanadskoj frankofonskoj  pokrajini.

Ali Rober Lepaž nas  je još  davno  uverio da ume tako da uradi da i najdalja istporija postane geldaocu bliska  i poznata.

12.  Opera.  „Čarobna frula“,  Teatr „Komish Oper”  i Teatr „Grupa 27.“,  režiser:  Bari Koski,  27. -30 avgusta)

Novi direkotr Edinburškog festivala Fergjus Linehan, bivši glavni specijalista za savremenu muziku u Sidnejskoj operi,  već ispoljava hrabrost i rizik,  iako prvvi festival pod njegovom upravom još nije ni počeo.

Glavno meto u njegovom programu zauzima Mocart, ali od njegovog zvučanja i i ugleda u Edinbirgu ne treba očekivati ništa nalik na neku blagost.

„Figarovom ženidbom“  i Budimpeštanskim festivalskim orkerstrom ovde diriguje Ivan Fišer i to direktno na sceni  pa to izvođenje lako može dpovesti u pitanje klasicističke osnove.

A „Čarobnu frulu“,   taj snoguspadajuću   mračni  koktel koji je smućkao režiser Bari Koski iz elemenata nemog filma,  kabarea,  Edvarda Munka, bajki Braće Grim,   izvešće  berlinska Komish Oper.

I konačno, sve će to biti tako urađeno da pole  najveselije i najstrašnije u istoriji „Čarobne frule“ niko  od gledalaca neće uspeti mirno da spava.

Oya Festivalen,  Oslo

13. Koncert: Chie & Nile Rodgers (12. avgust)

Godine 1980.   gitarista i producent Najl Rodžers, nije samo izislio zvučanje najglasnijih pop-hitova,  nego je uradio  ritmove  gitare  po  kojuima publika i  do danas prepoznaje šlagere iz tih vremen  kao što su na primer „Let's Dance“  i „China Girl“ Dejvida Boui ili „Notorius“ Duran Duran.

Njegova grupa Chic je bila legenda epohe disko, ali je u najnovije vreme češće figirisala u časopisnim rubrikama poput „Aagde su oni sada?“

Najla Rodžersa nisu zaboravili,,   ali pravi  povraćaj iz zaborava doživeo je album Daft Punk „Random Access Memories“ (2013).   I pesma  „Get Lucky“.

Rodžers  je upisan na spsiku njenih autora i najveroatnije samo na autorskoj „nastambi“   na njoj jedinoj  on može bezbedno počivati mnogo godina.

Ali prošlog proleća se pojavila nova pesma Chic, dok je za ovo leto najvljen novi disk.

Na festivalu Oya u Oslu Najl Rodžers će interpretirati neke od najboljih dela  iz svog producerskog   opusa.

14. Koncert:  Florence+ The Machine,   Father John Misty, Run The Jewels,   Flying Lotus (13.  avgusta)

Bukvalno jedne večeri na festivalskim  trgovima Oya moći će se čuti najtarženiji  ove godine  interpretatori raznih  žanrovav.

Britanska grupa  Florence +The  Machine  tek što je završila treći  studijski album „How Big,  How Blue, How Beautiful“ i odmah se popeo na čelo top- liste i u Velikoj Britaniji i u SAD.

Lider grupe Florens Velčje izjavila  da joj novi album, za razliku od prehodnog, govori o tome  ne kako da se sakrije od spoljneg sveta,  nego o tome kako da  nauči da voli i živi u harmoniji.

Father John Misty -  scensko ime  Džošua Tilmana  koji je razvijao svoj solo projekat  paralelno s radom bubnjara i folk grupe Fleet Foxes.

Disk „I Love You,  Honeybear“ probio se do drugog mesta na spsiku najboljih folk-albuma Billboard.

Iste te večeri na sceni Oya nastupaće i rep-super grupa Run The Jewels  koja se sastoji  od muškaraca poznatih kao  Kiler Majk i El-Pi i elektronskg titana  Flying  Lotus.

15. Rurski trijnale 

Simultana izložba mladih slikara  i kustosa u tri grada  ukazuje na izvore Rurskog trijenala koje je svojevremno osnoao Žerar Mortje  sa ciljem da nađe novi modus i smisao postojanja za ceo region.

Kad izumre tradicionalna industrija

Podsećamo da je krajem HH veka u Rurskoj oblasti naglo umirala tradicionalna industrija, iza koje su ostali napušteni hangari i hale,  pogoni, rudnici,  koji su postali odlični altetrnativni  prostori  za najsmelije umetničke zamisli i eksperimente,  ali,  nažalost,  trijenale  tarje  samo mesec i po godišnje i uopšte uzevši ceo region se  kao i pre bori sa zapuštenošću. 

Instalacije između praznih vitrina u napuštnim supermarketima  punim beznađa i pustoši

Ove godine se trijenale održava u napuštenim trgovačkim robnim kućama i marketima,  a izložbu su priedili mladi umetnici stavljajući na uvid likovnoj publici svoje instalacije koje  seu potpunopsti  uklapaju u raspoloženje  beznađa,  pogubljenosti  i pustoši   koje ostavljaju prazne police  i vitrine u orgromnim,  opustošenim,   praznim marketima u tri grada.

U kojima se ne može ništa kupiti,  ali se zato eksponati-instalacije  slobodno mogu razgledati i to od 15.  avgusta pa sve do 26,  septembra.

16. Opera. „Od zlata Rajna“ Po narudžbini Rurskog trijenala,  režiser: Johan Simons; od 12.  do 26. septemba

Najsveobuhvatniji evropski festival nove umetnosti postojano neguje nekonvencpnalni teatr. 

I Vagner je u tom smislu  idealni izbor za  rurske eksperimente  na planu objedinjavanja operskog,  baletskog,  dramskog i plastičnog  žanra u jedan scenski produkt. 

Teatralogija „Točak Nibelunga“, najzahtevniji avanturistički romn  vagnerovskog kanona, jeziva opera-bajka,  predstavlja,  nadamo se,  radikalno-inovatorsku verziju umetničkog direktora trijenala,   holandskog režisera Johana Simonsa,  naslednika Žerara Morteja.

I teško je poverovati da „Od zlata Rajna“  sa njenim Nibelunzima-rudarima u predstavi na sceni u Bohumu  u indistrijskom srcu Nemačke,   može proći bez aktuelnih aluzija i natuknica  na adresu istorije  evropske industrijalizacije.

Za muzičku stranu posla odgvoran je Teodorn Kurentzis sa orkestrom  MusicAeterna, kadar da smelo isprati u večnost bilo koje konceptualne  eksperimente.

Premda se ne bi moglo sa sigirnošću tvrditi da i vagnerijanstvo  ulazi u magistrlne teme dirigenta,   ono ga neprestano privlači,  iskušvajući mu čvrstinu

16. Drama: Francuzi,  Novi teatr Varšave,  režiser: Kšištof  Varlikovski, 21-23 i 28-30. avgusta

Na naše oči,  konstatutuju pozorišni kritičari,  Kšištof  Varlikovski  preskočio je iz razreda „novih imena“  poljskog teatra u razred  svetski poznatih majstora.

I predstava po romanu Maresela Prusta „U traganju za izgubljenim vremenom“  u potpunosti može postati  zaštitini znak  poslednjih režija Varlinovskog u kojoj se govori o vremenu kao o duhu s kojim on  sa svojim junacima pluta   po uspomenama    kao  po lavirintu  dok ga muči osećanje krivice  pred  nedostignutim idealima. 

Prust je   opisivao društvo na prelazu iz XIX u XX vek,   dok Verlekovski uvek govori o  današnjem društvu.

Pomoću francuskog klasika,  esteta-režiser sa svojim odličnim glumcima u svojoj novoj predstavi istražuje rastresenu,  zbunjenu,   skrenutu sa svog toka Evropu naših dana.

Po  rečima  režisera,  on poziva gledaoca   na jedno intersantno putovanje po  salonima i  zatamljenim odajama Evrope.

U to da će svaki putnik  na kraju putovanja  postati neko drugi koji nimalo i ne liči onom koji je na put kreuo,  ne treba ni sumnjati.

Quad erat demonstrandum (Što je i trebalo dokazati)


Branko Rakočević