Šta realno mogu ruske novoformirane Vazdušno-kosmičke snage?

Rusija je 1. avgusta dobila novi vid Oružanih snaga - Vazdušno-kosmičke snage.

Na taj način su se pod jednom komandom našle dosadašnje Vojno-vadušne snage i Snage vazdušno-kosmičke odbrane.

Prvi je formiranje novog vida najavio glavnokomandujući Ratnom avijacijom Viktor Bondarjev. Još u julu 2014. godine.

Sada je njemu poverena i komanda vazdušno-kosmičkim snagama.

Zbog čega je izabran ovaj put, kako stoje stvari sada i u perspektivi?

Počinjemo od toga da vojska poslednjih godina sve više „osvaja” bliski kosmos. To se u prvom redu odnosi na protivvazdušnu i protivraketnu odbranu.

Presretanje ciljeva izvan Zemljine atmosfere postaje osnovni put razvoja PVO/PRO.

Zenitno-raketni sistem S-400 – sa novom raketom 40N6E u stanju je da da obara mete na visinama iznad sto kilometara, a sistem S-500, koji je u fazi testiranja, biće u stanju da obara i satelite na niskim orbitama.

Nije ništa manje u „modi” tema hipersoničnih krstarećih raketa i takvih letećih aparata. Rusija, Kina i SAD već rade na takvom oružju – na primer, na krstarećim raketama tog tipa koje će moći da lete brzinama 5-10 Mach (6000—12 000 kmč). To premašuje brzinu postojećih krstarećih raketa 2-3 puta.

Već sada se perspektivni sistemi PVO i PRO projektuju sa mogućnošću da se bore sa takvim ciljevima.

Razvoj hipersoničnog oružja dovešće do toga da će vremena za reagovanje na napad protivnika biti sve manje. To može dovesti i do urušavanja Sporazuma o raketama srednjeg i malog dometa i postavljanju velikog broja takvih raketa u Evropi.

U takvim uslovima veoma je važna maksimalna integracija svih sistema izviđanja, odbrane i uzvratnog udara. U ovom svetlu, objedinjavanje ratne avijacije i Vazdušno-kosmičke odbrane izgleda sasvim logično. Primera radi, prema teritoriji Rusije se lansira određena količina raketa ovog ili onog tipa. Njihovo lansiranje prvi moraju registrovati sateliti za rano upozoravanje na raketni napad, potom –- radari koji pripadaju istom sistemu, a onda treba da počnu da dejstvuju snage PVO i PRO. Paralelno se mora izvoditi uzvratni udar, uključujući i snage ratne avijacije.

Prvi ešalon ruskog sistema za rano upozoravanje na raketni napad nažalost praktično ne postoji. Satelitski sistem „Oko-1” 2014. godine je doživeo konačni krah jer su od njega ostali samo visokoeliptični sateliti koji mogu delimično kontrolisati lansiranja sa teritorije SAD. Tačnije: samo tokom tri sata dnevno.

Taj sistem je odavno zastareo. U novim uslovima, važan postaje svaki minut, pa je za Rusiju prioritet stvaranje novog sistema sa veoma osetljivom i IC-optikom.

U toku je rad na novom „Jedinstvenom kosmičkom sistemu”. Za novembar 2015. je planirano lansiranje prvog njegovog satelita „Tundra”. Te satelite biće potrebno još izvoditi na orbitu, što možda i neće ići baš glatko ako se ima u vidu broj neuspešnih lansiranja raketa-nosača u poslednje vreme.

Sa radarima za rano upozoravanje na raketni napad sve je u redu. Aktivno se grade radari novog tipa „Voronjež”.

Sa sistemom PVO stvari takođe ne stoje loše: S-400 se već serijski proizvodi, a privodi se kraju gradnja dve nove fabrike za njihovu proizvodnju. Stvari idu napred takođe i u sferi PRO. Treba podsetiti na već pomenuti S-500 i modernizovani sistem PRO Moskve – A-235 „Samaljot-M”.

Sa vojnim avionima situaciju donekle čine napetom učestale avio-katastrofe. Delimično je to, naravno, povezano sa znatno povećanim brojem letova, ali to problem ne poništava. Međutim, ratna avijacija RF je prošle godine dobila 108 novih aviona, a do kraja 2015. – dobiće približno isto toliko.

Ukoliko bude zadržan sadašnji tempo – Rusija će tokom nekoliko narednih godina obnoviti veći deo svog vojnog avio-parka.

Nezavisno od svega ovoga, formiranje giganta poput Vazdušno-kosmičkih snaga opravdano je i savremenim izazovima. Međutim, ta struktura – da bi sistem bezbednosti optimalno funkcionisao – mora dobiti novo naoružanje. Ovo se posebno tiče satelita.

Osim ovoga, ugaoni kamen je – rešavanje krize koja se pojavila u gradnji raketa...

Leonid Nersijan,