Knjiga koja je ustalasala kulturnu javnost u Nemačkoj

U Nemačkoj se  nedavno  u knjižarskim izlozima pojavila knjiga o fijasku kulturne politike  u ovoj najmoćnijoj everopskoj zemlji.

Reč je o neutešnoj dijagnozi nemačkog društva koju su  iznela u svojoj knjizi  „Kulturni infarkt. Suviše mnogo svega i svuda  jednog te istog“ /„Der kukturinfarkt) četiri poznata eksperta iz oblasti menadžementa kulture:

Diter Hazelbah (Diter Haselbach),  Armin Klajn (Armin Klein),  Pius Knuzel  (Pius Knusel) i Štefan Opic (Stefan  Opic).  

Dvesta milijardi evra godišnje iz državog budžeta za kulturne institicije u Nemačkoj

Sudeći po podacima prezentiranim u  „Kulturnom infarktu“, u Nemačkoj  deluje oko 6.300 muzeja,  140 profesinalnih pozorišta, 8.200 javnih  biblioteka,  a sve ove kulturne institicije finansiraju se u osnovi iz federlanog i regionalnih  budžeta.  Svake  godine se  se za njihovo finansiranje izdvaja iz  javnih   prihoda blizu dvesta milijardi evra.

Ogromna većina ovih institucija nije u stanju da funkcioniše bez državnih  subvencija,   a od  prodaje ulaznica  mogu   da ostavre najviše    do 15 od sto od ukupnih  sredstava neophodnih  za delatnost.

Treba itsaći da je tek svaki deseti stanovnik Nemačke korinsik neke od usluga  državnih kulturnih institucija.

Zašto ogromna većina Nemaca plaća muzeje i pozorišta kad u njih nikad ne zalazi? 

Autori knjige su postavli nekoliko ključnih pitanja od kojih je najvažnije:

Zbog čega ogromna većina Nemaca mora da sponzoriše pozorišta i muzeje kad nikad tamo ne zalazi i ne koristi ih? Ili  drugim rečema o istom problemu: zašto da se finansiraju ustanove čiji programi ne interesuju publiku? 

Četvorka autora  je došla do jedinstvenog zaključka:

Državne subvencije samo štete umetnosti,  jer u ovoj sferi ne vlada slobodna konkurencija, a građani su onemogućeni da učestvuju u formiranju kulturne politike. 

Skratiti subvencije  muzejima  ni pozorištima najmanje za polovinu

Autori porede sadašnje stanje muzeja i pozorišta  sa stalnom sezonskom rasporodajom i predlažu da se najmanje za polovinu skrate subvencije kako bi se na taj način stimulisala raznovrsnost  i podigao vrednosni nivo  umetničkog stvaralaštva. Sve to autori „Kultunog infarkta“  odevaju u provokativnu formu   trvrdeći da se „od kulture možemo  odreći u  krajnjoj meri za polvinu“.

Menadžeri u kulturi

Svaki od ova četri autora ima neposredan odnos prema kuturnoj politici.

Diter Hazelbah  je zaposlen u Institutu za istraživanje kulture,  dugo vreme je angožavan kao konsultant  različitih  kulturnih organizacija i akcija.

Arin Klajn je radio  u jednom od pozorišta u Frankfurtu,  a sada je član uprave društva za kulturnu politiku.

Pius Kinozel  je Švajcarac  koji  se od 2002. g.  predvodi švajcarski kulturni fond Pro Helvetia,  a još od 1990.  počeo je da se bavi kulturnim menadžerstvom postavši rukovodilac sponzorskim projektima iz  sietma banaka Credit Suisse u oblasti kulture.

Četvrti autor „Kulturnog infarkta“, Štefan Opic,  je profesor kuturnog menadžemnat na univerzitetu Kila, i od 2009.  anagažovan je u Ministarstvu obrazovanja i kulture pokrajine Šlezvig-Holštajn. 

Odjeci i reagovanja - autori prošli kao bos po trnju

Posle pojave „Kulturnog infarkta“ nije trebalo dugo čekati na medijsku „prevntivu“.

U najkraćem roku,  skoro istovremeno su se oglasili najuticajniji nemački listovi u svojimn štampanim  onlajn izdanjima: Welt  Berliner Morgenpost,   Tagesspigel, Frankfurter Allgemeine Zeitung,  Spigel

Odbrana i poslednji dani četvrke iz „Infarkta kulture“

Sami autori su u mnogobrojnim intevjuima  odbijali sijaset  pogrda koje su se na njih sručile  i kojima su ih „čašćavali“ njihovi kritičari  ubeđujući javnost kako nisu pretendovali na istinu u zadnjoj instanci i da im je namera bila  samo   da započnu diksusiju  o neohodnosti reforme u kulturnoj politici.

Po njihovom mišljenju,  postojeći  sitem postao je suviše opterećujući,  glomazan i nedemokratski  zato ga je i neophodno rastresti.

Kontranapad institucija: samo umetnost koju država finansira može biti slobodna od uticaja  tržišta i ukusa koje ono nameće 

Klljučni moment koji je susprostavljen četvorici autora „Kultunog infarktra “sastoji se u ovome: 

Samo umetnost koja se finasira iz državnih fondova može biti i ostati slobodna,  nezavisna od potražnje  tržišta koje joj nameće svoje ukuse.

Kritika  ukazuje na činjenicu da ukoliko muzeji i pozorišta  prestanu da dobijaju državne subvencije,  tada će svoje programe morati  prilagoditi zahtevaima gomile  i pretvoriti visoku umetnost u zabavu.

Autori sporne knjige,  međutim,  gledaju  na ovaj problema  iz drugog ugla:

Po njihovom mišljenju država,  finansirajući kuturne institucije, obraća se svojim građanima kao nedorasloj deci,  birajući za njih „dobru” i „lošu” umetnost,  određujući  šta treba subvencionisati,  a šta opet ne.

Oštre kritike „Infarkta kulture“  stižu i od prvog čoveka Nemačkog saveza muzeja

Prvi čovek Nemačkog saveza muzeja Folker Rodekmap (Volkr Rodekamp) oštro je kritikovao knjigu naglašavajući da slične piblikacije ne idu u korist rešavanja problema za koje su neohodni konstruktivni predlozi.

Treba napomenuti da je Nemački savez muzeja  samo nekoliko nedelja pre pojavljivanja „Kulturnog infarkta“ sačinio praktično,  obavezno uputstvo za direktore muzeja o tome kakvim kriterijumima moraju da se rukovode pri izboru eskponata za izložbe koji  inače skupljaju prašinu u depoima,  a koje pak treba prodati,  pozjamiti,  pokloniti ili sasvim uništiti.

Pojavljivanje jednog  takvog obavezujućeg uputstva nije nimalo slučajno:  vlasti stalno pozivaju upravnike muzeja da „počiste“  depoe na koje odlaze ogroman novac. 

Primoravanje na prodaju čuvenih eksponata

U tom kontekstu muzeji  od kojih se traži da pređu na samofinansiranje i samostalno rešavanje svojih sve većih finansijskih teškoća se praktično primoravaju na prodaju  svojih umentičkih eksponata.

Tako je 2000. g. Bonski muzej prodao sliku Georga Bazelica  da bi podmirio dugove nastale zbog finansijski neuspešne izložbe. A šest godina kasnije (2006.) da bi izvršila adaptaciju zdanja direkcija Krefeldskog muzeja  odlučila je da proda  svoju glavnu umetičku znamenitost –sliku Kloda Monea “Pogled na zgradu Britanskog parlamenta“. Novčana vrednost tog Moneove rada je bila procenjena na 20 miliona evra,  a slika je spašena  od prodaje samo zahvaljujući intetrvenciji umetničke javnosti.

Sličnih primera da muzeji otuđuju svoje čuvene eksponate kako bi pribavili neohodna sredstva za poboljšanje finansijkih dubioza ili remont zgrade,  ima još.
Tako je 2010. g. muzej Vezerburg u Bremenu za nešto više  13 miliona evra  nameravo da proda na aukciji čuvenu sliku Gerharda Rihtera „Mornari“ da bui poboljšao svoje finansije, ali je intrevenisalo rukvodstvo Nemačkog saveza muzeja istupajući sa saopštenjem da se ne mogu prodavati kulturne vrednosti  čak ni u teškim vremenima po umetnost.

Osim toga,  nemački muzeji su prinuđeni da po  svaku  cenu  čuvaju sve umetničke  predmete  i da ubeđuju činovnike zbog čega   dve -tri istovetne slike Alberta Direra predstavljaju svojevrsnu vrednost,  pa čak i ukoliko se radi o njihovim kopijama.

Sada čak i Nemački savez muzeja predlaže u svom najnovijem obavezujućem uputstvu da muzeji odaberu po jednu sliku koju treba čuvati bolje od svega,  a da se ostalh treba otarasiti.

Ideje „Kulturnog infarkta“ dovele bi do kulturnog osiromašenja nacije

Predstavnici muzeja i pozorišta su jedinstveni u zaključku da predlozi autora „Kulturnog infarkta” dovode do kulturnog osiromašenja nacije.

Optužuju ih i za to što su se drznuli da sude  o kuturnoj politici sa unverziteskih katedri  ili iz ministarskih kabineta.

Investicije u duhovni razvoj gradova,  a ne subvencije

Veoma oštar je bio Hans –Georg Kupers (Hans –Gerog Kuppers),  vodeći sekretar resora  za kulturnu  politiku Minhena  i predsednik Saveta za kulturu Nemačkog kongresa  gradova. On je naglasio da je u konkretnom slučaju neumesno i govoriti o nekim subvencijama,  reč je o investicijama  u duhovni razvoj gradova,  pa otud u toj sferi i ne treba tražiti isplativost.

„Kulturni inafarkt” postigao glavni cilj - isprovocirao javnost  na raspravo o temi dugo skrivanoj od nemačkog društva

Nijedna od suprostavljenih strana u sporu nema konkretan predlog  kako da se razreši problem finansiranja kulturnih institucija.

Međutim, bez obzira na kritike upućene  na  adrese autora „Kulturnog infarkta“,  oni su postigli svoj glavni cilj:

isprovocirali su javnu raspravu na temu koja je dugo vreme bila zapostavljena u nemačkom društvu.

Branko Rakočević