Ikar sa bačkog hipodroma

Jak, neprijatan vetar i oblačno i hladno vreme nisu osujetili želju gotovo 7.000 Subotičana da te nedelje, 16. oktobra 1910. godine, dođu na Gradski hipodrom na Halaškom putu i budu svedoci događaja o kome će brujati cela Evropa.

Na sredini terena stajao je Ivan Sarić (1876 - 1966), a pored njega letelica koja se do tada mogla videti samo na fotografijama engleske i francuske štampe. Usledio je muk. Avion je poleteo, vinuo se na visinu od 30 metara, i tako obišao ceo krug oko hipodroma.

- Osećaj da sam pobedio vazduh, da sam nad najvišom kućom u Subotici, da ću s vremenom stići još više pod oblake, to su osećaji koji se ne mogu izraziti, to samo jednom čovek oseća u životu - rekao je uzbuđeno Sarić posle uspešnog sletanja.

Subotičanin je ostvario Ikarov san i toga dana otvorio prvu stranicu istorije vazduhoplovstva u našoj zemlji, i to samo nekoliko godina pošto su svoje letove izveli braća Rajt i Santoš Dimon. 

ŽELEO I HELIKOPTER, MAKETA U MUZEJU

Do Prvog svetskog rata Sarić je radio na konstruisanju desetocilindarskog motora od sto konjskih snaga koji bi bio sposoban da pokreće avione na većim visinama. Paralelno sa avionima, Sarićeva razmišljanja išla su u pravcu konstruisanja helikoptera, o čemu svedoče makete u beogradskom Muzeju vazduhoplovstva, gde se nalazi i originalni, prvi avion koji je poleteo s tla Srbije.

- Ako ne pre, Sarićeva interesovanja za avijaciju dovode se u vezu s letom 1909. godine, kada je, boraveći u Francuskoj, bio u prilici da vidi avion Luja Blerioa, neposredno pre no što će ovaj poleteti preko Lamanša do Engleske - kaže Mirko Grlica, kustos subotičkog Gradskog muzeja. - Tajno je fotografisao letelicu i, čim se vratio kući, počeo je rad na gradnji svog aviona.

U podrumu porodičnog doma, Sarić je počeo da pravi letelicu. Za to je koristio točkove bicikla, delove klavira, staru baštensku stolicu, kacu za mleko koja je služila kao rezervoar za gorivo...

Iako je podsećao na Blerioov, Sarićev avion bio je originalan. Laganu Blerioovu konstrukciju krila od bambusa, zamenio je težom, drvenom, a kao novinu uvodi krilca, koja su mu omogućila da kontroliše avion pri nagibu.

"Sarić jedan", kako je nazvana letelica, bio je jednokrilac s rasponom krila od osam i po metara i trupom dugim sedam i po metara. Sistem upravljanja avionom putem pomeranja krajeva krila, Sarić je prevazišao postavljanjem elerona pričvršćenim šarkama za krajeve krila. Drvena rešetka spojena okovima i žicama bila je osnova trupa aviona, dok se stajni trap završavao točkovima motocikla. U pilotskoj kabini je učvrstio stolicu od pletenog pruća i ugradio ručicu za gas. U njemu je bio trocilindarski motor "anzani" od 25 konjskih snaga.

ISPRED SVOG VREMENA

Iako zaposlen kao državni činovnik, Sarić je bio ispred svog vremena. Voleći brzinu, najpre se bavi biciklizmom, potom moto-trkama, pa automobilima. U svakom sportu osvaja medalje širom Evrope.

Početkom 1910. radovi su okončani. Da se vine pod oblake, Sarić je prvi put pokušao u proleće 1910. , ali se taj let neslavno završio jer, prema njegovim rečima, pomoćnice koje su držale rep aviona nisu imale donji veš.

- Pri poletanju, motor aviona ispustio je veliku vazdušnu struju koja je podigla suknje mojim pomoćnicama. One su u trenu pustile avion i pridržale suknje, a ja u letelici sam se samo nasadio na nos - zapisao je Sarić.

Ono što nije uspeo na proleće, uspeo je na jesen na hipodromu kraj "Zorke". Domaća i evropska štampa Sarićev uspeh ispratila je s velikom pažnjom.

Ali umesto da uživa u slavi, odmah po izvedenom letu Sarić je počeo da konstruiše novu letelicu. Počinje da radi na avionu "Sarić dva", ali do završetka radova ipak nije došlo.



- Velika nadanja su se izjalovila - dodaje Grlica. - Umesto njih, ostale su samo fotografije.