Izložba ruske avangarde u Beogradu

Simbolično zaokružen izložbeni krug. Postavku „Ruska avangarda u Beogradu”, koja se 24. decembra 2015. u 19 sati otvara u Muzeju istorije Jugoslavije (objekat Starog muzeja) otvara delo iz rane, realistične faze stvaralaštva Vasilija Kandinskog, naslikano pre nego što će se veliki umetnik okrenuti apstrakciji, a zatvara je figuralna kompozicija Aleksandra Arhipenka, nastala koncem poznatog umetničkog pravca, kada se ovaj slikar, shodno ne samo ruskim već i evropskim tendencijama neoklasicizma, vraća figuraciji. Između te dve slike, koje bi retko koji laik odmah povezao baš sa ovom dvojicom umetnika, u pet sala muzeja nalazi se sve ono što čini turbulentni period ruske avangarde – 117 radova od preko 50 poznatih stvaralaca. Slike, crteži, ilustracije za knjige, skice kostimi za pozorište i film, porcelan sa propagandnim porukama i idejni nacrti arhitektonskih zdanja. Imena velika: već pomenuti Kandinski i Arhipenko, Aleksandar Rodčenko, Ivan Kljun, Aleksandar Vesnin, Ljubov Popova, El Lisicki i Sergej Ejzenštajn, brojni drugi umetnici i njihovi učenici. Osoben modernistički jezik avangardista dolazi iz pet ustanova – Ruskog državnog arhiva književnosti i umetnosti, Državnog Rostovsko-jaroslavsko arhitektonsko-umetničkog muzeja, Ivanovskog oblasnog umetničkog muzeja, Jaroslavskog umetničkog muzeja i Državnog istorijsko-arhitektonsko, umetničko i pejzažnog muzeja „Caricino”. Postavka će biti upotpunjena i sa 11 dela iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu – reč je o delu umetničke zaostavštine Ljubomira Micića, koja se čuva u toj ustanovi.

Sve to uobličile su Ana Pahomova i Faina Balahovska, kustosi i autorke izložbe. Prema rečima Pahomove, idejno rešenje prati prostor u kojem se dela nalaze a koji je ekipa „Politike” obišla dok je trajalo njihovo postavljanje. Otud je period, koji je prekršio sve likovne konvencije i do dan-danas ostao intrigantan, prikazan u pet hronoloških celina, od rađanja, početkom 20. veka, perioda procvata do revolucije i posle revolucije, pa do gašenja, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina.

U vođenju kroz kompleksnu priču ovog radikalnog umetničkog pokreta, upriličenom juče za nas, gošća iz Rusije podsetila je na kontekst u kojem je su pomenuti umetnici delovali.

– Pre revolucije avangardni stvaraoci bili su na društvenoj margini, njihove izložbe organizovane su u malim salama, nisu bile prestižne, ali su zato nakon revolucije eksplodirali. U tom burnom periodu osetili su slobodu da rade sve što žele i to u velikoj formi, na otvorenom, kao što su, na primer, to bili reklamni agitacioni vozovi. Mnogi tradicionalni umetnici nisu mogli da se prilagode novom postrevolucionarnom vremenu ali su avangardisti to mogli.  Svoju priliku da se prikažu u masi brzo su iskoristili. To je, međutim, trajalo dosta kratko jer je vlast vrlo brzo shvatila da njihov stil ne odgovara zahtevima države, koja je krajem dvadesetih počela da promoviše socrealizam. Već tada ova grupacija bila je opet na umetničkoj periferiji – objašnjava Pahomova.

U Beograd nije stigao, nažalost, nijedan od tri primerka Maljevičevog „Crnog kvadrata na beloj podlozi”, povodom čije stogodišnjice nastanka se ova postavka i organizuje, primećuje u jednom trenutku naša sagovornica. Ali zato je dopremljeno nešto takođe vredno, dodaje ona, uz osmeh.

– Stigla su četiri manifesta njegovih učenika, tri u rukopisu a jedan u kucanoj formi. Na zaglavlju svakog je po jedan kvadrat dok tekst objašnjava šta je to suprematizam, bespredmetna umetnost i koja je simbolika tog čuvenog geometrijskog oblika. Posetioci će videti i ekskluzivne primerke porcelana koje je Maljevič uradio u svom prepoznatljivom stilu. Čajnik je slikovit primer njegovog čuvenog arhitektona, oblika za koji je on u jednom trenutku tvrdio da može da postane gradivna osnova svega: od čajnika do futurističke stambene zgrade. Slično konstrukcijama lego kocki danas.

Kustoskinja iz Rusije odlučila se i za zanimljivo poređenje dvojice velikana – Kandinskog i Maljeviča.

– Obojica su imali rane realistične radove, za koje šira publika uglavnom ne zna. Obojica su, takođe, došli na kraju do apstraktne umetnosti ali različitim putevima. Kandinski je to učinio preko boje, ona je sačinjava njegovu apstrakciju, davala temperaturu njegovim slikama dok je Maljevič, budući da ga boje nisu interesovale, do apstrakcije došao putem forme, preko prelamanja oblika stigao je do najjednostavnijeg od njih a to je kvadrat.

Upitana da dela na ovoj jedinstvenoj postavci sagleda u svetlu savremene umetničke prakse Pahomova zaključuje:

– Avangarda je mnogo toga dala današnjoj savremenoj umetnosti. Obrazovani umetnici sadašnjice još uvek mnogo toga crpe iz avangarde. Njeni potencijali nisu do kraja iskorišćeni i ako pažljivo pogledamo dela tog perioda možemo naći mnoge ideje koje bi se i danas mogle oživotvoriti.

Slike rađene i na daskama za ikone

Na postavci se nalazi slika Samuila Adlivankina „Mrtva priroda”. Delo je naslikano na posebnoj dasci koja je pripremana za ikonopis i jedino je takvo delo na ovoj izložbi.

– Avangardisti su posle revolucije često koristili takve daske, iako naravno nisu preko ikona slikali svoja dela niti su koristili tehniku ikonopisa. Daske su bile prazne, priča o jednom detalju Ana Pahomova.