Da li Republika Srbska posustaje pod pritiskom EU?

U Briselu su nedavno održani pregovori oko tzv. „strukturalnog dijaloga“ u vezi pravosuđa Republike Srpske i Federacije BiH, te usklađivanja pravosudnog sistema na nivou državne zajednice i problema sa Sudom BiH, a koji Republika Srbska osporava. Ostaje nejasno šta je dogovoreno na tim pregovorima, odnosno da li Republika Srbska posustaje pod pritiskom EU.

Na ovu temu smo razgovarali sa vojno-političkim analitičarom pukovnikom dr Gostimirom Popovićem.

Političari Republike Srpske govore da se oni i dalje drže stava da se ukinu zakoni koji su nametnuti od strane Visokog predstavnika, te da ne odustaju od referenduma po pitanju Suda BiH i nametnutih zakona. Šta se tu dešava?

- Kada govorimo o famoznom strukturalnom dijalogu trebamo se vratiti nekoliko godina unazad kada je isto tako u vreme aktuelnog referenduma Republika Srbska trebala da se izjasni o statusu pravosuđa na ovom prostoru. Tada je došla nekadašnja visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost i obećala mnogo šta, ali izgleda da je cilj bio samo da se situacija zamagli i da Republika Srbska, odnosno njene institucije odustanu od referenduma i da se krene čak u nekom pravcu koji je veoma loš i koji treba da napravi još gora rešenja. Kako onda, tako i sada, nastavlja se nešto što oni zovu „strukturalni dijalog“, a što u stručnoj javnosti niko ne zna šta je, i što ne postoji kao kategorija u stručnoj javnosti. Kruna toga je bio sastanak u Briselu kada su bila tri ministra pravde čiji rezultat je ili „nula“ ili veoma loš. Znaćemo kada dođemo do papira gde su oni potpisali neki protokol. Ako se svi naveliko zaklinju u javnost rada, već danima posle tog protokola niko nije video šta je potpisano. Postoje nagađanja, priče, sukobi između opozicije i pozicije, ali činjenica je da niko ne zna šta je tu konkretno potpisano. Kada se nešto ne zna šta je , to je u pravilu loše po nas. Prema tome, „strukturalni dijalog“ ili šta već to bilo, treba pod hitno staviti na uvid celokupnoj stručnoj i opštoj javnosti, te videti u kome pravcu to ide. Za sada se to ne zna. Neke informacije govore da bi to moglo ići loše po Republiku Srpsku. To znači da odluka Narodne Skupštine Republike Srpske o referendumu jednostavno mora da se ostvari jer bi bilo pogubno po čitav sistem Republike Srpske kada bi se odustalo od toga. To pogotovo u ovim uslovima kada smo dovedeni u poziciju da se daje sve, a nizašta, što znači da bi posledice toga, dugoročno, bile veoma teške i opasne po sami opstanak Republike Srpske.

Sada se pominje se samo taj famozni „strukturalni dijalog“, međutim nijedna reč nije rečena o nametnutim zakonima visokih predstavnika, a koje eventualno referendumsko pitanje je takođe formulisano i prema tome. O tome nema ni reči. Šta to treba da znači?

- To znači da neko hoće po svaku cenu da baci „prašinu u oči“ javnosti i institucijama Republike Srpske da bi odustala od referendumskih aktivnosti, jer bi se na taj način napravila amnestija i čak u neku ruku bi se dao i legitimitet svim nelegitimnim i nelegalnim aktivnostima Visokog predstavnika, Saveta za primenu mira i mnogih drugih međunarodnih organizacija i snaga. I to je jedan od razloga, da se od izjašnjavanja građana i preduzimanja odgovarajuićih mera posle referenduma, ni po koju cenu ne bi trebalo odustati jer bi tek onda ovi stranci dobili krila ka uništavanju Republike Srpske.

Ako Republika Srbska ne ispuni zacrtane ciljeve, odnosno ukidanje nametnutih zakona od strane Visokog predstavnika, kao i nadležnostima Suda BiH, da li će to značiti kao jedna vrsta političke kapitualacije?

- Mi vrlo često dolazimo u poziciju da stanemo na pola puta ili na prvoj trećini puta, što znači da i u ovom slučaju mnogi oficijelni predstavnici Republike Srpske ili nisu svesni, ili ne smeju, ili ne znaju, ili nisu sposobni da do kraja održe određenu priču i projekat koji vode. U vovom slučaju je važno da se ovaj projekat izvrši i održi do kraja. Završna aktivnost nije referendum nego donošenje odluke Narodne Skupštine Republike Srpske po kojoj se provodi volja naroda iskazana na javnom izjašnjavanju. Kada to počne da se provodi, tek tada će se moći govoriti o nekom uspehu. Međutim, za sada mi se bavimo samo nekim pripremnim prvim aktivnostima i ne idemo na to da jasno stavimo do znanja da ćemo ići do kraja u rešavanju svih tih pitanja. Ako se to ne desi, onda ovi imaju sasvim dovoljno instrumenata da urade to što naume. Druga stvar koja je takođe bitna je da se te prenešene aktivnosti na nivou zajedničkih institucija upravo dovode na nivo zajedničkih institucija. To nisu nikakve „nad“ institucije ili „vrhovne“, nego zajedničke institucije i one su u najmanju ruku u ingerenciji Republike Srpske 50%, kao i Federacije BiH. U tom pravcu treba da idu naše aktivnosti te da se te institucije stave u takav polažaj, upravo tako kako se zovu, zajedničke institucije, a ne neke „iznad“. Ako se to uradi i dovede do nivoa kako je definisano u Ustavu – 10 zajedničkih funkcija, onda će se na neki način moći reći da Republika Srbska može da odahne i da se vrati svakodnevnim stvarima i poboljšanju drugih uslova života. U ovom slučaju i dalje traje borba za opstanak, koju opet, želim da naglasim, mnogi službeni predstavnici u tim institucijama izgleda ne shvataju ozbiljno i ne prilaze im sa dovoljnom dozom ozbiljnosti, stručnosti i upornosti.

Zašto mi uopšte pregovaramo sa EU o pravosuđu u našoj zemlji, kada oni nisu čak ni garant Dejtonskog mirovnog ugovora?

- Bilo bi veoma dobro kada bi se stvari vezane za Dejtonsko-pariski mirovni sporazum svele u okvire međunarodnog prava, a to znači da razgovaraju i da odluke donose strane u postpuku, dakle Federacija BiH i Republika Srbska, da zajedno budu garanti Sporazuma. Međutim i ta situacija je razvodnjena, te mi sada imamo neko fantomsko telo – Savet za primenu mira, u kojem se nalazi Malezija i Turska, a koje nemaju veze sa Dejtonsko-pariskim sporazumom ni sa bilo čim, te naravno one daju čitav ton u Sarajevu, za razliku od Rusije koja pokušava na svaki način da to dovede u legalne okvire. Tehnički bi bilo najbolje da Republika Srbska kaže „Da, razgovaraćemo, ali sa Federacijom BiH“. U suprotnom, ako se ne dođe do zajedničkog rešenja zajedničke aktivnosti se ne bi trebale primenjivati na teritoriji Republike Srpske. Jednostavno, dok se ne dođe do rešenja, nema primene. Međutim, opet treba reći, ni u poziciji ni u opoziciji u Republici Srbskoj nema ni snage ni smelosti ni stručnosti da se tako nešto uradi, a to je jedini put da Republika Srbska dobije stabilne osnove za dalji razvoj.