„Avion” na crnogorskom postao „avijon”

Podgorica – Vekovi su potvrdili kako jedan narod ima budućnost ako se uzdiže na vrednosti postojanja, ponajpre pismu i jeziku. A pismo i jezik u Njegoševoj Crnoj Gori skoro tri decenije čereče, od prve đačke knjige – bukvara do univerzitetskih udžbenika. Nakon što je vlast uvela crnogorski jezik, novu azbuku sa 32 slova, abecedu u školskim dnevnicima i u svim institucijama uvela latinicu kao zvanično i jedino pismo, usledio je, blago rečeno, novi skandal – crnogorski bukvar na jeziku koji ni najveći lingvisti ne umeju da „prevedu”.

Nemali broj roditelja burno reaguje nakon što je u bukvarima svojih prvaka pokušao, bez uspeha, ne samo da pročita nasilnu ijekavizaciju, već i umetanje dva nova, crnogorska slova – ź i ś. Sa ova dva „slova” prepravljene su poznate poslovice, priče, basne...  Možda bi preko toga roditelji olako prošli da u sadržaju bukvara nisu pobrkani i padeži. No, sastavljači bukvara možda i nisu obavezni da znaju padeže, jer to je delo srpske i hrvatske lingvistike pa u iščekivanju crnogorskih padeža pokoji i ako pobrkaju i nije neki veliki greh…

Autori bukvara, Slavica Marsenić i Miladin Radović, za pojedine reči uneli su u vežbanjima netačan gramatički oblik, pa se, na primer, reč „avion”, piše – „avijon”. No, možda „avijon” sleti u crnogorsko školstvo i bude avion, ali kako objasniti sledeći citat iz bukvarokleposlovlja:

„ U ćenu je klackalica”

Navedeni primer je jedan od bisera Marsenić i Radovića. Koliko je nama poznato, pravopisno bi to trebalo da se piše ovako: „U sjenu (ekavski senu) je klackalica.”

Jedna majka iz Podgorice je tim povodom na „Fejsbuku” podelila šokiranost bukvarom svog deteta prvaka i napisala:

„Bukvalno mi se plače. Moje dete 50 odsto ovih izmišljenih reči i slova ne ume da izgovori, ja ne mogu 30 odsto uz sve napore...”

A pre nešto više od jednog veka crnogorski gospodar Nikola Prvi Petrović februara 1907. godine doneo je Zakon o školama u Knjaževini Crnoj Gori.

„Zadatak je narodnijem školama da vaspitavaju decu u narodnom i religijskom duhu i da ih spremaju za građanski život, a naročito da šire prosvetu i srpsku pismenost u narodu”, piše u Zakonu o narodnijem školama u Knjaževini Crnoj Gori, proklamovanom od strane knjaza Nikole, objavljenom u „Glasu Crnogorca” (17. februara 1907).

No, to što su Petrovići, pa cela plejada lingvističkih velikana sabirali i normirali kao jezik jednog naroda, oni koji ni padeže ne znaju odbacili su kao „imperijalističku, velikosrpsku, hegemonističku lingvistiku koja nije uvažila postojanje i crnogorskog jezika”.

„I pored svih pritisaka, većina građana Crne Gore i dalje se izjašnjava da piše i govori srbskim jezikom. Istim onim kojim je napisan „Gorski vijenac” i sve najsvetlije stranice naše istorije, kulture i ukupne duhovnosti. To je istovremeno i ’bukvar’ grubih pokušaja ispiranja mozgova odraslih, i što je najštetnije u svemu, mlade populacije, kojom je uvek najlakše manipulisati”, rekao nam je redovni profesor Univerziteta Crne Gore, profesor doktor književnosti i ugledni pisac Dragan Koprivica. „Ovo je pokušaj vulgarnog ’štelovanja’ jezika i svesti građana. I uz ovlašni pogled na besmislene jezičke ujdurme u tzv. bukvaru crnogorskog lako se uočava da se komedija nastavlja time što se čak i suština reči, njihova semantička strana, izvitoperuje do neprepoznatljivosti i besmisla. Zato bi deci bio potreban i Fransoa Šampolion da dešifruje nakaradne reči, ili ono što je od njih ostalo, uz jezičke zavrzlame i hijeroglife, gde fale i neka slova, istrgnuta iz reči, da bi farsa bila kompletna.”

Koprivica ističe da se radi o providnom pokušaju da se „pomoću” nekog karikaturalnog pravopisa, novih slova, novogovora i izvitoperenih reči novokomponovanih jezičara dobije šatro-crnogorski, virtuelni jezik za kroz kuću i šegačenje.

„Ovaj bukvar je novi iskorak u prazno na štetu crnogorske kulture i njene autohtonosti. Zato autore treba prozvati pred licem javnosti u cilju odbacivanja tog tipa nastave, kojim se maltretiraju učenici, ismevaju naša kultura, istorijsko pamćenje i crnogorsko nacionalno biće”, poručuje Koprivica.

On dodaje da režimu u Crnoj Gori „ništa nije sveto u nameri da se izruguje s osnovnim građanskim vrednostima u cilju opstanka na vlasti, dokaz više je i ujdurma oko tzv. crnogorskog bukvara, kojim se vrši pokušaj otvorenog nasilja i izrugivanja s kulturom, zdravim razumom građana i jezičkom tradicijom”.

„Režim nastoji da u škole na mala vrata ugura bukvar smešnih reči i izraza. To je istovremeno i ’bukvar’ grubih pokušaja ispiranja mozgova odraslih i, što je najštetnije u svemu, mlade populacije, s kojom je uvijek najlakše manipulisati”, kaže nam Koprivica. „U svemu ovom najštetnije je što je ciljna grupa upravo ona najranjivija u razvoju, deca, jer svaka manipulantska vlast polazi od istog recepta da se zloupotrebom najmlađe populacije najlakše manipuliše na duge staze.”

A da bukvar nije jedini udžbenik svedoči i primer „Istorijske čitanke” u kojoj su Srbi proglašeni za ratne zločince, ili u knjizi „Najlepše crnogorske bajke”, a u njoj je „Pepeljuga” do te mere prevedena na crnogorski jezik da je prava umetnost detetu je pročitati. Možda na to sastavljači đačkih udžbenika i imaju pravo jer su zaista „Papeljuga” i ostale bajke crnogorske nastale u kabinetu Ministarstva prosvete i Zavoda za udžbenike Crne Gore.

Novica Đurić, Politika