Pokretna kuća od koža i kostiju: U čemu žive sibirski nomadi?

Sibirski nomadi su prevaljivali i po 600 km godišnje. U stalnom kretanju bilo im je potrebno mobilno stanište koje se lako moglo nositi kroz tajgu ili tundru, a podizano je za nekoliko časova od materijala koji se nađe pri ruci i podnosilo je temperature od -50 do +40 Celzijusa.

Kada su Rusi naselili Sibir jedan deo autohtonih žitelja se odrekao nomadskog života, a u sovjetskom periodu mnogi od njih su se čak preselili u gradove. Pa ipak, među potomcima stepskih stočara i lovaca iz tajge danas ima i onih koji su i dalje verni tradiciji, tako da se stanište nomadskog tipa u Sibiru još uvek ponegde koristi.

Ilustracija: RIA Novosti /Aleksandar Krjažev

 Doduše, i njih se dotakao razvoj nauke i tehnike. Na primer, pojedini Hakasi sada prave jurte od nepromočivog šatorskog platna, sa konstrukcijom od čeličnih profila koji se prodaju u lokalnim turističkim prodavnicama. Jurta od prirodnih materijala može se naručiti u specijalnim zanatskim radnjama.

Nomadi su mogli brzo i neočekivano da se pokupe i odu sa mesta gde su boravili. Na primer, Tuvinci su verovali da će se dogoditi nesreća ako pas ili ovan skoče na svod jurte. U tom slučaju bi gazda ubio psa, a ovnu bi najpre odsekao nogu kojom je dotakao krov jurte, a zatim bi ga zaklao. Posle toga je cela porodica brže-bolje pakovala jurtu i tražila drugo pogodno mesto bez obzira na godišnje doba.

Kuća na saonicama

Ilustracija: RIA Novosti/Aleksandar Krjažev
Tradicionalna staništa sibirskih nomada su čum, jaranga i jurta. Oni su ih pravili od životinjske kože, drveta, vune i dlake. Konstrukcija je pravljena od drvenih elemenata. U toplo doba godine krov je pokrivan brezovom korom ili „rovdugom“ (finom „antilop“ kožom dobijenom posebnom obradom kože irvasa ili losa), a zimi životinjskom kožom. Eskimi su pokrivali jarangu morževom kožom, a preko nje su bacali busenje da bi unutra bilo toplije, dok su konstrukciju pravili od kitovih kostiju, rebara i čeljusti. Tuvinci su pokrivali jurtu filcom i vezivali je kanapima od konjske dlake.

Montiranje jurte od filca trajalo je od 2 do 6 časova, a bio je dovoljan jedan čas da se ona „spakuje“. Jurta je bila teška od 250 do 350 kilograma, i zbog toga su u toku kretanja sa jednog mesta na drugo ljudi raspoređivali teret (rešetke, filc i konopce) na nekoliko teglećih životinja.

Nomadi su se trudili da jedni od drugih preuzmu najbolje konstrukcije staništa. Na primer, Nganasani, Dolgani i Enci su preuzeli od ruskih seljaka sredinom 19. veka čum na saonicama koji su koristili kao zimsko prebivalište. Konstrukcija sa pokrivačem od irvasove kože bila je pokretna – vukla ju je zaprega irvasa kao saonice.

Ilustracija: RIA Novosti/V. Lagranž

Danas u čumovima žive todžinski Tuvinci. Oni se sele na mesto zajedno sa irvasima, i na jednom mestu borave mesec dana. Retko koriste šatore, jer oni ovlaže za vreme boravka na jednom mestu, a brezova kora i tisovina ne propuštaju vlagu. Ako se unutra dobro naloži sve će biti suvo.

U Hakasiji i Tuvi, a takođe na Čukotki, žitelji su i dalje stočari, lovci i ribolovci, i zato prelaze sa jednog mesta na drugo kada napasaju stoku ili love. Tuvinski i hakaski čobani koriste jurte samo kao letnje boravište, a uzgajivači irvasa na Čukotki tokom cele godine žive u jarangama. U zimsko vreme u jarange se stavlja zastor od irvasove kože. Zastor tako dobro zadržava toplotu da se ljudi u jarangi skidaju do pojasa.

Na Altaju se jurte najčešće koriste kao muzeji za turiste ili kao letnje menze. Muzej u jurti od filca sa tradicionalnim izgledom unutrašnjosti postavlja se na narodnom altajskom prazniku El Ojin.

U gostima kod nomada: Šta sadrži nomadsko stanište?

Ilustracija: RIA Novosti/Sergej Gunejev
Čum, jaranga i jurta imaju sličnu unutrašnjost. U centru je ognjište. Prostor je podeljen na mušku i žensku polovinu. Na ženskoj polovini je kuhinjski pribor, a na muškoj oružje, sedla, omče i uzde. Ženska i muška polovina kod sibirskih naroda su na različitim stranama. U čumu je ženska polovina sa leve strane od ulaza, a u jurti je sa desne.

Meke irvasove kože i „malice“ (kožuh na kome je krzno sa unutrašnje strane) rasprostrte su po podu čuma, i to je glavni njegov ukras. Jaranga ima zastor koji obezbeđuje toplotu u „spavaćoj“ prostoriji u obliku šatora, a „čotagin“ je hladno skladište u kome se drži odelo, obrađena koža i tegle sa konzerviranim povrćem. U jurtama su duž zidova kreveti, drveni ormarići za slatkiše i dragocenosti, oltar, police za posuđe i namirnice i sandučići. Na zemljanom podu su neštavljene kože domaće stoke. Svakom članu porodice i gostu u jurti je određeno specijalno mesto i nije dozvoljeno da se ono menja. 

U sovjetsko vreme su se autohtoni narodi Sibira teško navikavali na kuće u gradu i komforne stanove koje su doživljavali kao prostor sličan stepi ili tajgi. Zato su pojedini Tuvinci postavljani jurte u svojim stanovima

2 u 1: Jurta od šatora u prodavnici suvenira

Ilustracija: RIA Novosti/Sergej Gunejev
Tehnički napredak je uticao na tradicionalna staništa nomadskih naroda. Hakasi sada prave jurte od nepromočivog šatorskog platna sa konstrukcijom od čeličnih profila koji se prodaju u tamošnjim turističkim prodavnicama. Ribolovci, lovci i čobani vole takvu kombinaciju šatora i jurte, za razliku od čukotskih uzgajivača irvasa. Čukče više vole prirodne materijale. Poliester, mušema i veštačka koža pucaju na mrazu, ne štite od ekstremnih promena temperature i ne mirišu baš prijatno.

Jurte od prirodnih materijala se naručuju u zanatskim radnjama koje se nalaze u nacionalnim regionima i u evropskom delu Rusije. One koštaju od 36.500 rubalja (614 dolara) do 191.000 rubalja (3.214 dolara), a cena zavisi od veličine staništa. 

Ako neko hoće da vidi prava staništa nomadskih naroda Sibira, ne mora obavezno da putuje 5-6 hiljada kilometara od Moskve: u parku „Etnos-svet“ uređenom kao muzej i na farmi kamila „Nomad“ postavljene su jurte i čumovi. U Krasnojarsku i Omsku postoji kafe-bar „Čajna jurta“ gde se čaj služi u skladu sa nomadskom tradicijom. Jurta kao muzej i kafe-bar sreće se u Abakanu, glavnom gradu Hakasije i Kizilu, glavnom gradu Tuve.

Aleksandra Seven, Ruska reč