Južni gasni koridor: evropski, a ne ruski problem

Južni gasni koridor nije problem Rusije, već Evrope. Ovakvo mišljenje izražavaju ruski eksperti, komentarišući projekat dostave gasa iz Kaspijskog regiona u evropske zemlje, zaobilazeći Rusiju. Njegova politička podrška glavni je cilj posete šefa Evropske komisije Žozea Manuela Baroza Azarbejdžanu i Turkmenistanu.
 

Južni gasni koridor čine tri projekta odjednom. Njegov sastavni deo je gasovod Nabuko. Pretpostavljena resursna baza je gas sa nalazišta u Azarbejdžanu i Turkmenistanu. Tranzitne zemlje su Gruzija i Turska. Potencijalni uvoznici gasa iz Kaspijskog regiona su otprilike iste evropske zemlje kao i za rusko-italijanski projekat Južni tok.
 

Cilj posete šefa Evropske komisije je da udahne drugi život u Nabuko, pošto Baku i Ašhabad nemaju finansijske garancije od strane EU za postavljanje gasnih cevi. Sa svoje strane, evropljani nisu uvereni u pouzdanost resursne baze. Iz tih razloga Nabuko ima malo šansi za uspeh, smatra rukovodilac analitičke uprave ruskog Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Aleksandar Pasečnik.
 

Nabuko ima niz problema. Osim finansijskih teškoća to je njegova ispunjenost. Resursna baza kao što i nije postojala, tako i ne postoji. Za sada postoje projektne mogućnosti – potencijal Azarbejdžana. U rvom redu razmatraju se isporuke sa njegovog nalazišta Šah-Deniz. One mogu biti rzervisane za ovaj projekat. Ali opet, to se ne može smatrati velikim probojem, zato što azarbejdžanski gas ipak niej dovoljan. Evropljani treba da pokušaju da nađu nove izvore.
 

Uoči dolaska u Azarbejdžan Žoze Amuela Barozua, Baku je klopio dugoročni ugovor za prodaju gasa Iranu. Ranije je Iran odneo Evropi i deo turkmenistanskog gasa. Ašhabad, kao i Baku, politički podržava Nabuko, mada, po svemu sudeći, za sada ne zna kako da spoji svoju ceovovodnu infrastrukturu sa azarbejdžanskom, kako bi prodavao gas u Evropu. Druge kaspijske države smatraju da je postavljanje cevovoda iz Turkmenistana u Azarbejdžan moguće tek posle određivanja pravngo statusa Kaspijskog mora. A to je već van granica mogućnosti posete šefa Evropske komisije Ašhabadu, kuda će on stići iz Bakua. To je dalo osnovu direktoru ruskog fonda za energetski razvoj Sergeju Pikinu da izjavi:
 

Dok ne bude jasnog, razumljivog projekta, gde je propisano sve, počev od eksploatacije gasa do njegove prodaje konačnom potrošaču, roka isplativosti projekta, može se govoriti samo o političkoj ravni tog projekta. Da, on je potreban Evropi, zato što je to diverzifikacija, osiguranje od istočnog suseda, kako oni vole da se izražavaju. Ali koliko će ovo osiguranje osigurati Evropu, veliko je pitanje.
 

Projekat Južni gasni koridor spojen je i sa velikim tranzitnim rizicima. To su stalni ispadi kurdskih separatista u Turskoj. To je i problem osiguranja bezbednosti cevovoda na teritoriji Gruzije. On se može zaoštriti, ako Azarbejdžan ipak uspe da dobije garncije da će mu EU pomoći da reši karabahsku krizu sa Jermenijom. Jer cevovod iz Azarbejdžana u Tursku prolazi gruzijskom teritorijom, gde kompaktno žive Jermeni.