Humanizam sa ukusom geopolitike

Iza izbijanja Francuske i Velike Britanije u prve redove vojne operacije u Libiji stoje politički i naftni interesi. Takvo mišljenje izrazio je generalni direktor Evropskog centra za strateško izviđanje i bezbednost u Briselu Klod Monike. Po njegovim rečima, osnovno interesovanje Francuske i Britanije u Libiji je u tome da zauzmu političke pozicije u arapskom svetu. Osim toga, iza dejstava Pariza i Londona u regionu tradicionalno se kriju naftni interesi, poduvkao je Klod Monike. Temu nastavlja naš komentator Petar Iskenderov.

O tome da zapadne sile imaju u kriznim regionima ne toliko humanitarne, koliko ekonomske i geopolitičke interese, svedoči već vrlo bogata istorija sličnih operacija u poslednje dve decenije. NATO bombardovanja Srba u Republici Srbskoj 1994-95. godine i Jugoslavije 1999. godine, dejstva zapadnih koalicija na čelu sa SAD u Avganistanu i 2001. i 2003. u Iraku – u svim tim slučajevima, kao i sada u Libiji, isticani su najblagorodniji motivi. Osim sprečavanja humanitarne katastrofe i etničkih čistki, bilo je reči o borbi protiv međunarodnog teririzma (Avganistan) i sprečavanja rasprostiranja oružja za masovno uništenje (Irak). Što je karakteristično, ni jedan od tih zadataka nije bio rešen, a neki nisu postojali uopšte. Međuanrodni terorizam preživljava sada istinski uspon, oružje za masovno uništenje u Iraku nisu našli. Bombardovanje Jugoslavije upravo je stvorilo pravu humanitarnu katastrofu i pokrenulo milione izbeglica u susedne zemlje, razrušilo infrastrukturu.

Za opravdavanje operacije bilo je potrebno da se hitno istaknu nove ideje. Glavna od njih je postala pomoć demokratiji i jačanju nacionalne državnosti Avganistanaca, Iračana i kosovskih Albanaca. Sada je u Libiji slična parola bila izrečena već prvog dana bombardovanja. Velika Britanija, Francuska i SAD ne sumnjaju u svoje pravo da reše za Libijce političko pitanje. Diskusije se vode samo oko toga da li treba žrtvovati na oltar demokratije libijskog lidera Moamera Gadafija – na čiji bunker je već usmerena supersnažna raketa.

Ipak iza pseudohumanitarne i pseudodemokratske verbalne ekvilibristike krije se jedna okolnost koja spaja regione humanitarne intervencije Zapada. To je njihov geopolitčki značaj u vidu postojanja energenata i položaja u strateški važnim regionima. Osim toga, SAD i druge zapadne sile, podržavajući snage koje im odgovaraju, teže da stvore novu osnovu za svoje dugotrajno vojno prisustvo – što se i dešava sada u Libiji. Posledice sličnih dejstava imaju globalni i krajnje opasan karakter, istakla je u razgovoru za Glas Rusije ekspert Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN Ana Filimonova.

Najozbiljnije posledice su utvrđivanje nove uloge NATO-a u međunarodnim odnosima, krah međunarodnog prava i njegovog jaltinsko-postdamskog sistema kao takvog. Svet nažalost stupa u novu fazu svog razvoja – fazu formiranja potčinjenih protektorata. Najvažnija uloga u međunarodnim poslovima prelazi na NATO i izključivo faktor sile.

Što je karakteristično, formalno vojne operacije zapadnih koalicija sadrže u svojoj režiji deo pozivanja na međunarodno-pravne dokumente – Povelju UN, rezoluciju SB UN, međunarodne ugovore. Ipak vojna dejstva odmah izlaze van okvira planiranih madata i stiču karakter pravog rata protiv suverenih država. Upravo to danas vidimo u Libiji. Kako svedoči iskustvo Balkana, Avganistana i Iraka, to vodi ne ka trijumfu humanizma i demokratije, već ka anarhiji, podeli zemlje, rastu ekstremizma i terorizma i uspostavljanju kontrole Zapada nad strateškim resursima.