Ni hapšenje Tačija, Orića ili njima sličnih ne bi izazvalo tako iskreno radovanje Tadića

"Niko ne može zameriti  Mladiću da je radio na tome da ošteti svoje sunarodnike i stanovnike Srbije..." - Tadić

Obraćanje predsednika Srbije Borisa Tadića povodom hapšenja bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića ostavlja utisak jednog ozbiljnog gafa.

Nije to zbog vidljivog tajminga hapšenja upravo povodom dolaska zvaničnika EU i za dobijanje kandidature, nije ni zbog naglašenog obraćanja zapadnoj javnosti i nije zbog preteranog predsednikovog dramatizma.

U stvari razlog je u neskrivenom likovanju predsednika Srbije. Toliko se likuje kada biva uhapšen stari i lični neprijatelj, odnosno "krvnik". Čak i hapšenje Hašima Tačija, Nasera Orića ili njima sličnih izgleda ne bi izazvalo tako iskreno radovanje predsednika Tadića.

Na kraju krajeva mnogi sadašnji stanovnici zatvora u Ševeningenu su bili izručeni u doba kada je premijer bio Vojislav Koštunica, sredinom 2000-ih godina. Ali predsednik DSS, isto kao i šefovi drugih zemalja u regionu izabrao je pravi ton za taj nimalo prijatni posao. Izručenje optuženika uvek se prikazivalo kao iznuđena mera, ustupak neodrživom spoljnom pritisku. Vlasti nisu isticale u prikazanju svoje umešanosti u ta hapšenja i slanje u Hag. Naravno izbegavali su i javno likovanje.

Da li je Tadić kopirao držanje premijera Zorana Đinđića prilikom pakovanja Slobodana Miloševića za Hag pre 10 godina?

Onda je psiholog Tadić zanemario jednu bitnu razliku. Za Đinđića vođa SPS-a je bio lični neprijatelj, rat sa njim je oduzeo čitavu deceniju života osnivaća DS.  Na kraju krajeva, tada je sve to bilo još dosta aktuelno. Svakako Đinđićeva mržnja prema ličnom i političom neprijatelju je bila prirodna i nikoga nije čudila.

Ali zašto je Tadiću toliko do Mladića? Toliko se razlikuju, toliko su različite njihovi biografije.

Jedan je "zlatni mladić" iz "kruga dvojke", uzdigao se do vlasti na talasu narodnog nezadovoljstva i prekalio se u beogradskoj politici. Drugi - seljački sin iz bosanskog zaseoka, decenijama je živeo po garnizonama da bi se probio. Jedan se bavio karijerom u Beogradu, a drugi vodio odbrambeni rat na čelu Vojske Republike Srpske.

Točak žalosne sudbine se okrenuo, pa umesto uživanja u nacionalnoj penziji,  general je morao da se krije i da živi u bedi kao i mnogi srbski penzioneri.

Zar je general Mladić mogao ili želeo da ošteti lično Borisa Tadića?

Nije njegova vojska opkoljavala Beograd, nije on lišavao mladog političara humanitarnog brašna. Svakako nije bilo etničkog čišćenja na Dorćolu. Da li je Mladić bio drugi Napoleon ili ne, koliko je bio uspešan u ratu, odgovoran za ratne zločine ili nije, ali niko mu ne može zameriti da je radio na tome da ošteti svoje sunarodnike i stanovnike Srbije.

Zbog toga i odnos prema njemu u Srbiji uglavnom je u rasponu od zaklinanja u "heroja i spasioca" do ravnodušnosti prema "ovom generalu iz bosanskog rata". Znači od pozitiva do nezainteresiranosti, samo bez izrazite negacije.

Radovanje zbog "generalovog" hapšenja sasvim je logično u Sarajevu i Zagrebu. Na kraju krajeva tu si bila sedišta neprijatelja i tamo žive njegovi neprijatelji iz ratova.

Triumf prosrbskog predsednika zbog hapšenja jednog poluživog starca-generala, koji se starao kako je znao i umeo da ratuje za vlastiti narod jeste politički gaf.

Ako je za verovati iskustvu jednog Talejrana u politici "greška je gora od zločina".