Ciklusi hegemonije i budući svetski rat

Otkako je ruski ekonomista N.D.Kondratjev razradio teoriju velikih, ili dugačkih, privrednih ciklusa, njegova ideja je široko prihvaćena. Osim korišćenja pojma „ciklusi Kondratjeva“ u vezi sa makroekonomskom analizom i ekonomskom analizom regiona njega su počeli da koriste i u vezi sa razvojem društva i njegovim padovima, pošto su osetili uzajamnu povezanost ekonomije i konflikata. Konkretno, Arnold Tojnbi je predložio ciklus „velikih ratova“, čije je trajanje otprilike 120 godina, koji se deli na preludijum, rat, odmor, epilog i sveopšti mir.

Vilijam Tompson ovako opisuje tu uzajamnu povezanost: „…inovacioni procesi i globalna koncentracija su povezani sa globalnim ratom. Polazeći od teorijskih argumenata i empirijskih podataka (19. i 20. v.) otkrili smo da sistematski rat predstavlja proizvod ekonomskih inovacija i težnji za vođstvom. I obrnuto – sistematski rat utiče na inovacije, kao i na ekonomsku i plovidbenu koncentraciju. U tom smislu dugački talasi ekonomskih i tehnoloških promena, dugački ciklusi vojno-političkog vođstva i rat predstavljaju dinamiku koja je tesno uzajamno povezana, i koja je u centru funkcionisanja globalne političke ekonomije“ (1). On kaže da su do današnjeg dana istraživači velikih ciklusa identifikovali pet globalnih ratova:

Holandsko-španski: 1580. – 1608. g.

Ratovi Velike Alijanse: 1688. – 1713. g.

Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi: 1792. – 1815. g.

Prvi i Drugi svetski rat: 1914. – 1945. g.(2)

Ovde vidimo da su periodi između globalnih ratova iznosili od 80 do 100 godina. A nas vrlo brzo očekuje nov svetski rat.

Doktor Elen Uitni-Smit se slaže sa Tompsonom po pitanju novih tehnologija. Posle 30 godina istraživanja teorija ekonomskog progresa i njegove povezanosti sa tehnologijama i ona je zaključila da su u bilo kojoj državi upravo inovacije predstavljale zamajac za ekonomski rat – bilo da se radilo o španskim grandovima 17. veka ili o engleskim tkačima. Međutim, ona govori o inovacijama u informacionim tehnologijama! U njenoj novoj knjizi «WinningInformationRevolutions: FromtheIceAgetotheInternet» tvrdi se da je do sada bilo šest informacionih revolucija. Prva se desila između lovaca i sakupljača – još pre nego što su ljudi naučili da obrađuju zemlju. Druga je povezana neposredno sa razvojem pismenosti. Treća je pad Rima. Četvrta – pojava mašine za štampu. Peta je povezana sa strujom, što je dovelo da širenja telegrafa, telefona i železnica. Šesta je revolucija cifarska, i mi smo sada u njoj.

Prema tvrđenju Uitni-Smit revolucije su činjene po jednom istom ekonomskom modelu – prvo traje bum, a zatim nastupa neizbežni krah. Novi oblici komunikacija krše stara pravila, koje postojeća elita pokušava da zadrži(3). Socijalne mreže koje jačaju zahvaljujući Internetu i aktivno manipulisanje njima od strane vojno-političkih krugova SAD u potpunosti potvrđuju njene teze. A šta mogu da budu „kršenja starih pravila“ koja postojeća elita pokušava da zadrži, ako ne poseban oblik konflikta?

Volter Goldfrank sa Univerziteta Santa Kruz (Kalifornija), iskoristio je model svetske-sistemskeanalizeI.Valerštajna (Valerštajn je ciklus delio na tri faze: rat, hegemonija jedne države, njena propast) pri čemu je u poluperiferiju svrstao većinu zemalja Istočne Evrope, Rusiju, Meksiko, Kolumbiju, Venecuelu, Brazil, Argentinu, Čile, Južnu Afriku, Tursku i deo Bliskog Istoka i države Istočne Azije (4). Prema njegovim prognozama, ako se budu razvijale slobodne ekonomske zone, pozicije lidera će zauzeti tri vertikalna geografska bloka, pod vođstvom SAD, Japana i EU. U budućnosti to može da dovede do toga, da Japan i SAD zajedno dominiraju, pošto u svoju orbitu povuku obe Amerike i Tihookeanski region. Nad ostalima će dominirati politički ujedinjena Evropa što će, sa jedne strane, dovesti do bipolarnog sistema suparništva, a sa druge – do visokog nivoa integracije, za šta pokušaji već postoje (unifikacija zakonodavstava, transatlanska saradnja i t.d.).

U svetskim srazmerama V.Goldfrank je predvideo propadanje savremenog sistema kapitalizma, te razmatra četiri potencijalna buduća modela uređenja sveta: propast, fašizam, socijalnu demokratiju i socijalizam. Prvi je moguć uglavnom zbog širenja atomskog rata ili uništenja biosfere. Drugi predstavlja transformaciju kapitalizma u novi oblik socijalno-ekonomskog totalitarizma ili formiranje svetske imperije na čelu sa kastom centralnih administratora, koji bi se bavili preraspodelom viškova. Uzimajući u obzir podelu na zemlje – središta i zemlje – periferiju, ove druge osećaju političke represije, uz takve mere kakve su evgenika(5)i fizičko uništenje. Pri tom se ne isključuje ni varijanta rata, u koju spadaju i neuspešni pokušaji pobuna, i dugotrajni konflikti. Budućnost broj tri i četiri Goldštajn opisuje kao najpoželjniji model, koji bi značio države blagostanja, ali postojeće tendencije (zajedno sa globalnom krizom, prenaseljenošću u mnogim zemljama i demografski pad u drugim, smanjenje prirodnih energenata, napuštanje poljoprivrednih terena, rast cena prehrambenih proizvoda) pokazuju da će to u svetskim srazmerama biti teško ostvarivo.

Postoji još veliki broj istraživanja ciklusa rata i hegemonije, a najpoznatiji autori su DŽ.Goldštajn i DŽ.Modelski. Modelski je periode napredovanja i propasti velikih država nazvao dugačkim svetskim političkim ciklusima, a fazu propasti – etapom vođstva, početkom koje i dolazi do globalnog (sveopšteg) - svetskog rata.

On svaki period deli na četiri faze. Na istorijskim primerima je povezao uticaj Portugala, Holandije, kao i Britanije na svetsku politiku. Što se tiče SAD predložio je varijantu sa dva ciklusa. Prvi je već završen, dešavao se od 1850. – 1945. godine, a drugi je počeo 1971. godine, čija je faza dekoncentracije pala na 2000. godinu. Dalje, 2030. g. treba da počne faza svetskog rata, a 2050. godine – sledeći period sveopšte svetske vlasti SAD(6).

Ništa manje nije interesantna ni teorija hegemonističkog preopterećenja. Denis Florig (Institut za međunarodno istraživanje, Seul) je konstatovao da u makroistorijskom procesu uspona i pada hegemonističkih vlasti postoje manji periodi slabljenja hegemonije i njene regeneracije. Kao primer može da se posmatra veza naftnog šoka i recesije sedamdesetih godina 20. veka sa Vijetnamskim ratom, što je dovelo do slabljenja SAD, kao i uspeh prvog rata u Iraku i rast američke ekonomije devedesetih godina dvadesetog veka(7).

Što se tiče budućeg Zapada i SAD dijagnoza Floriga je ovako ili onako vezana za periferiju i poluperiferiju. Sa jedne strane Zapad sada predstavlja pre jedinstvenu celinu nego grupu država koje su suparnici. Sa druge – muslimanski svet je zapadnom sistemu kulture bacio izazov, a istovremeno je primetno i jačanje novih reformisanih superdržava. U zemlje koje mogu da bace izazov vlasti SAD Florig ubraja Rusiju, Kinu i Indiju. Ozbiljan potencijal ima i Japan, ali on teško da će poželeti da krene tim putem.

Sve u svemu – novi pretendent na hegemoniju će biti dužan da uz ekonomsku snagu formira ne samo snažne oružane snage, već i ideološku i institucionalnu vlast, koja će moći da se upoređuje sa SAD i njenim saveznicima. Šta više, potrebno je da se formira blok protiv hegemonije, u kome će se naći države, objedinjene idejom, „slično onome, kako su se komunisti borili sa kapitalistima ili fašisti sa anglosaksonskim liberalizmom“. I najvažnije, nova superdržava će morati da ima razlog za izlaz iz globalnog postojećeg sistema, a ne samo interes da se poveća snaga unutar sistema.

Ako su se u 19. veku, kako kaže Florig, SAD kretale po tragu britanske hegemonije, u 20 veku nije bilo potrebe da se menja sam sistem. SAD su jednostavno preuzele primat u već postojećem sistemu.

A šta imamo danas? Otvoreno preopterećenje SAD. Očigledna je takođe globalna kriza svetskog finansijskog sistema i jačanje frekvencije konflikata, što dokazuje da se približava faza globalnog rata. Kina aktivno modernizuje svoje oružane snage i potpuno može da pretenduje na ulogu jednog od vodećih igrača budućeg hegemonijskog bloka, iako je njena ekonomija povezana sa američkom. Da li će ona poželeti da formira nov finansijsko-ekonomski sistem? Sama – teško! Da je oduzme SAD-u sama – takođe neće moći. Kao i Indija i Brazil, tj. zemlje koje pripadaju BRIKS-u(8).

Rusija, treba da se prizna, u tom pogledu unekoliko zaostaje za Kinom. Danas ona nema mobilizacionu opštedržavnu stratešku ideologiju, kakvu ima „Podnebeska“. U ruskom društvu se razvijaju separatistička raspoloženja(9), u vladajućim strukturama na delu je liberalni lobi, koji je više zainteresovan za očuvanje statusa-kvo, a po njemu bi najbolje bilo – da se RF potpuno potčini liberalno-kapitalističkom sistemu.

Uz takvu perspektivu budućeg globalnog rata, ne preterano veselu, Rusija ima samo jedan izlaz, koji je u skladu sa drevnom rimskom izrekom: „Želiš mir – spremaj se za rat“. To znači: aktivno učestvovanje u formiranju protivhegemonističkog bloka, koji će se zasnivati na različitim integracionim procesima, i protezati od granica Zajednice Nezavisnih Država do Južne Amerike, zajedno sa alijansama u okviru ŠOS-a(10), BRIKS-a i drugim alternativama postojećem neoliberalnom svetskom poretku. Jer, ostalo je stvarno samo još malo vremena…

  Leonid Savin,

_________________________

(1) Thompson, William R. K-Waves, Leadership Cycles, and Global War: A Nonhyphenated Approach to World System Analyses. A World-Systems Reader. New Perspectives on Gender, Urbanism, Cultures, Indigenous Peoples, and Ecology. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. Lanham, Maryland. 2000, Pp. 94-95.
 

(2) Thompson, William R. K-Waves, Leadership Cycles, and Global War: A Nonhyphenated Approach to World System Analyses. A World-Systems Reader. New Perspectives on Gender, Urbanism, Cultures, Indigenous Peoples, and Ecology. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. Lanham, Maryland. 2000, p. 92
 

(3) Kleiner A. A Long-Wave Theory on Today’s Digital Revolution. May 16, 2011. Strategy+Business mag.
 

(4) Goldfrank W. Beyond Cycles Of Hegemony: Econimic, Social, and Military Factors. Journal of World-Systems Research. Volume 1, Number 8, 1995.
 

(5)Nauka o selekciji, koja se odnosi na ljude, a bavi se načinima poboljšanja naslednih osobina čoveka. Cilj nauke je da se bori sa pojavama degeneracije u ljudskom genofondu.
 

(6) Modelski G, Thompson W. Leading Sectors and World Powers. The Coevolution of global Economics and Politics. Universityof South CarolinaPress, 1996.
 

(7) Florig D. A Theory of Hegemonic Overreach. https://www.dflorig.com/hegemony

(8) BRIKS (BRICS) – grupa od pet zemalja koje se brzo razvijaju, a u koje spadaju Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička republika. Prema podacima Goldman Sachs (jedna od najvećih komercijalnih banakana svetu) tih pet zemalja će zajedno do 2050. godine prestići zbirni iznos ekonomija najbogatijih zemalja sveta,tj. Velike sedmorice.
 

(9)Mada i u čitavim regionima Kine postoje separatističke tendencije (najizrazitije su u Sinjczjanu - Ujgurskom autonomnom okrugu i na Tibetu,demografski faktori ukazuju na veliku prednost Kine po tom pitanju, jer se u RF iskre separatizma zapažaju upravo u regionima sa najvećim demografskim rastom – na Severnom Kavkazu, a u Kini je u kritičnim rejonima naseljenost relativno niska.
 

(10) ŠOS – Šangajska organizacija za saradnju. Predstavlja stalnu međuvladinu međunarodnu organizaciju, u kojoj su Kazahstan, Kina, Kirgistan, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan. Kao posmatrači u njenom radu učestvuju Indija, Iran, Pakistan i Mongolija. Osnovni ciljevi ŠOS-a su: učvršćenje uzajamnog poverenja i dobrosusedstva zemalja-članica, pomaganje radi efikasne saradnje u oblasti politike, privrede, naučno-tehničkesaradnje, kao i kulturne,zajedničko obezbeđenje i održavanje mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu, napredak radi stvaranja demokratskog, pravednog i racionalnog novog međunarodnog političkog i ekonomskog poretka.