20 godina „nove“ Rusije: Potraga za svojim mestom u svetu

U decembru ove godine će se navršiti 20 godina od onog dana kada je prestao da postoji Sovjetski Savez. Upoređivanje podataka, koji su dobijeni u različito vreme, pokazuje da se odnos Rusa prema tom događaju izgradio, kako se to kaže, još dok su tragovi bili sveži, mada taj odnos docnije nije preispitivan.

Tako samo 2 – 3 anketirana od njih sto raspad SSSR-a smatra za pozitivan događaj od svetskog značaja; mnogo je češće mišljenje da je nestanak Sovjetskog Saveza stvorio uslove za preporod i Ruske Federacije, i ostalih bivših sovjetskih republika. Istovremeno ima mnogo onih, koji likvidaciju Sovjetske države smatraju za istorijsku katastrofu: takvo je mišljenje otprilike jedne osobe od njih sedam – osam. Najveći deo Rusa (skoro 30%) u tome vidi ne samo minuse, nego i pluseve. U savremenom ruskom društvu prevladavaju ne geopolitičke i ideološke ocene, već pogled kroz prizmu ljudskih sudbina. Raspad SSSR se najčešće doživljava kao zajednička nesreća miliona ljudi, koji žive u republikama bivše savezne države, a sada su u nezavisnim državama.

U početku to nije bilo preovlađujuće mišljenje. Međutim, krajem 90-ih, broj onih koji su imali takvo mišljenje je naglo porastao, i približio se 40%, a zatim je, izvesno vreme,  još i premašio. U 2011. takvo mišljenje je preovlađujuće, a njega zastupa približno 36% anketiranih (pogl. Tab. 1). Iza te dinamike se nalaze i raskid ekonomskih i humanitarnih veza, stvaranih decenijama, a možda i vekovima, i međunacionalne raspre koje su se sve više zaoštravale, i nagli pad standarda, i masovna nezaposlenost, koja je obuhvatila ogromne oblasti.
Tab. 1: Odnos Rusa prema raspadu SSSR, %

Varijante za odgovor

1. Katastrofa od značaja za ceo svet
2. Nesreća mnogih ljudi, stanovnika republika
bivšeg SSSR-a
3. Ima i dobrih, i loših strana
4. Zahvaljujući raspadu, stvoreni su uslovi za
preporod Rusije i republika bivšeg SSSR-a
5. Pozitivan događaj, značajan za ceo svet
6. Bez odgovora 

Nestanak jedne od dve superdržave je u trenutku promenio svu konfiguraciju svetske politike. I mada je „nova“ Rusija nasledila veliki deo ekonomskog potencijala SSSR-a i delimično prihvatila nasledstvo Sovjetskog Saveza, njen položaj u sistemu međunarodnih odnosa nije mogao da ostane kakav je bio. Pojavilo se mnogo novih problema u vezi sa bezbednošću, zemlja je postala mnogo ranjivija u odnosu na razne vrste pretnji, pri čemu se spisak tih pretnji za 20 godina bitno povećao. Kako je masovna svest stanovništva shvatila taj krug problema? Šta stanovnici Rusije danas misle o njenom mestu u svetu?

Da počnemo od pitanja odnosa Rusa prema razvijenim zemljama Zapada. Svest sovjetskog čoveka se uvek kolebala između demonizacije „zapadnog imperijalizma“, sopstvene pretenzije na ulogu „lokomotive istorije“ i divljenja zapadnom  potrošačkom društvu. Na kraju krajeva – pobedilo je ovo poslednje. Prestrojavanje sovjetskog sistema, a zatim i njegova demontaža početkom devedesetih godina 20. veka su shvatani kao uslov za priključivanje Zapadu, za najbliži i najzgodniji oblik ruskog „povratka u Evropu“. Rusi su emocionalno bili spremni za taj povratak i težili su mu. Mnogi političari i intelektualci sa Zapada su takođe očekivali da će Rusija bez nekih posebnih problema da se ugradi u okvire liberalno-demokratskog modela, koji je tamo odavno učvršćen. Međutim, iskustvo zbližavanja postsovjetske Rusije sa Zapadom ispao je razočaravajući, a nade koje su polagane u taj proces, preuveličane. Skepticizam u proceni namera Zapada prema Rusiji je počeo da se iskazuje kod Rusa već sredinom devedesetih.  Tako se nada u Zapad očuvala samo kod 7% anketiranih Rusa, dok 44% tvrdi, da je Zapadu potpuno sve jedno kakva će biti sudbina Rusije, a 31% čak pretpostavlja da Zapad sa određenim namerama teži da oslabi Rusiju i da je pretvori u zavisnu državu. Dalje se ta preraspodela mišljenja ujednačeno obnavljala u masovnoj svesti; upoređivanje podataka za različite godine daje nam samo jednu promenljivu – broj  anketiranih koji su počeli da sumnjaju u dobre namere Zapada prema Rusiji. Takvo mišljenje je postajalo sve jače i sada se približilo vrlo blizu brojke polovine anketiranih (pogl. Tab. 2).

Tab. 2: Rusi o odnosu razvijenih zemalja Zapada prema Rusiji, %

Varijante za odgovor

1.   Te zemlje žele dobro Rusiji, hoće da joj pomognu

2.   Sudbina Rusije ih ne interesuje

3.   Zapadne zemlje žele da oslabe Rusiju i da je pretvore u zavisnu državu

4.   Bez odgovora

Istovremeno, ako mi sada pređemo sa slike konsolidovanog „Zapada“, kakva je stvorena u masovnoj svesti, na prihvatanje pojedinačnih zemalja, videćemo da je ta slika vrlo izdiferencirana. U stvarnosti, od svih zapadnih zemalja Rusi se bez dvoumljenja negativno odnose samo prema SAD. Međutim, takav odnos nije odjednom formiran. Sve do sredine 90-h godina nekadašnjeg antagonistu Sovjetske superdržave Rusi su doživljavali potpuno pozitivno. Tako je 1995. antipatiju prema SAD iskazalo samo 9%, a simpatiju – 77-78% anketiranih. Međutim, posle samo nekoliko godina u društvenoj svesti došlo je do primetnog preloma. Kao okidač je poslužila oružana agresija Amerikanaca i njihovih saveznika u NATO-u na bivšu Jugoslaviju (proleće – leto 1999.). Vojne akcije protiv pravoslavne Srbije, istorijski povezane sa Rusijom, u stvarnosti su Rusi proektovali na sebe, i već posle godinu dana od tada skoro 44% anketiranih je izjavilo da će u 21. veku glavnu pretnju za Rusiju predstavljati SAD. Američke vojne akcijeu Iraku i Avganistanu (ili akcije koje su vršene pod patronažom Amerikanaca), a sada već i Libija, koje su  došle na red posle Srbije, nisu ni malo mogle da pomognu promeni situacije i samo su učvrstile nepoverenje prema „naddržavi“ koja je pretendovala da bude „vođa sveta“. Pa i ovih zadnjih godina (zajedno sa 2011.) indikator za pozitivan odnos prema SAD se držao na nivou trećine, a za negativan odnos – polovine od ukupnog broja anketiranih. Politička podrška američkoj politici koštala je deo popularnosti i druge zemlje Zapada, mada ne u onolikoj meri, kao SAD. To se posebno odrazilo na reputaciju  Velike Britanije. Prema rezultatima petnaestogodišnjeg perioda (1995. – 2011.) indeks simpatija prema toj zemlji među Rusima je opao sa 77% na 55%, a antipatije se povećao sa 4% na 22%. Ne toliko, ali je „nastradala“ i Nemačka, koliko god da je zauzimala samostalniju poziciju u odnosu na SAD: prema rezultatima iz 2011. godine i ona je u odnosu na 1995. godinu izgubila otprilike svaki sedmi ili osmi glas od broja njenih privrženika i skoro svaki peti glas u odnosu na 2009. god. U očima Rusa najbolje izgleda Francuska, prema kojoj su se Rusi uvek odnosili sa nekom sentimentalnošću, koja se racionalno ne može objasniti, i koja se od vremena de Gola po čitavom nizu pitanja distancirala od politike SAD. Čitavog perioda za koje mi imamo podatke, Francuska za Ruse ostaje nesporan favorit (među zemljama Zapada). U 1995. godini „profrancusko“ raspoloženje je demonstriralo 79% anketiranih, 2009. – 84%, a 2011. – 70% od ukupnog broja anketiranih.

Istovremeno treba da se primeti da su,bez obzira na primetno zahlađenje Rusa prema Zapadu, oni i danas emocionalno bliži njemu, nego zemljama Istoka. Od najznačajnijih azijskih zemalja samo se prema Indiji mogla osetiti stalna simpatija, mada je nivo te simpatije pre 10 godina bio mnogo manji nego simpatije prema zapadno-evropskim zemljama, ali je zbog pada njihove popularnosti sada otprilike jednak. Još pre dve – tri godine se isto toliko pozitivno gledalo na Japan, ali istupanja japanskih političara u vezi sa Kurilskim ostrvima snizili su nivo simpatija prema toj zemlji sa 69 na 44%, dok je nivo antipatije porastao sa 19 na 31%. Manje prijateljski je u poslednje vreme postao i odnos prema Kini, čiji je rejting sredinom prve decenije 20. veka prilično pouzdano jačao. Očigledno je da se stanovništvo Rusije ipak prema tom azijskom gigantu odnosi sa određenim oprezom.

Naravno, u Rusiji se zapadnjaštvo kao uticajno ideološko opredeljenje i dalje čuva. Istovremeno, pod uticajem sakupljenog iskustva ono je dobilo neke nove nijanse, a u svakom slučaju postalo je uzdržanije i pragmatičnije, nego na samom početku ruskih reformi. U poslednje vreme njihov pogled Rusa se sve češće okreće zemljama Zajednice Nezavisnih Država (ZND), koje su prijatelji Rusije, za koje je interesovanje prvih godina posle raspada SSSR skoro bilo potpuno izgubljeno. Pri tom se nivo „važnih ostalih zemalja“ za Ruse značajno proširio. Sada je nivo simpatija prema Belorusiji i Kazahstanu u Rusiji veći, nego prema Nemačkoj, i samo nešto malo manji nego prema Francuskoj. Istina, ako se uporedi sa  2009. godinom – i on je nešto niži; treba da pretpostavimo  da su neki događaji u političkom životu navedenih zemalja kod Rusa izazvali oprez (na primer, sukobi protivnika Lukašenka sa snagama reda u decembru 2010. godine). Zato se, istovremeno sa tim, u masovnoj svesti značajno poboljšao lik Ukrajine. Treba pretpostaviti – takođe uz  posmatranje unutarpolitičke situacije, koja je promenjena kada je na dužnost predsednika zemlje izabran V.F.Janukovič. Prema indeksu simpatija Rusa Ukrajina je u 2011. godini preskočila zemlje koje su 2009. bile ispred nje, kao što su Srbija i Poljska. Još više, taj indeks je praktično stigao Veliku Britaniju, koja je kod anketiranih lica 2009. godine bila ispred Ukrajine za čitavih 25%.

Odlučujući faktor za određivanje odnosa „prosečnog“ ruskog stanovnika prema različitim zemljama sveta, predstavljaju ne emocionalno obojeni ideološki motivi, kojima se rukovodila liberalno usmerena inteligencija na granici 80-h i 90-h godina prošlog veka, i nije nada da će se privući strane investicije (što je karakteristično za političku elitu naših dana), već razmišljanja o bezbednosti. Prema tome, glavni provokativni faktor koji izaziva negativne emocije u vezi sa ovom ili onom zemljom, predstavlja postojanje u njoj vrlo jake ratoborne diktature i/ili pretvaranje navedene zemlje  u „čir-ranu“ – izvor nekontrolisane dugotrajne nestabilnosti, prepune ne samo „rutinskog“ nasilja, već i oružanih konflikta, koji se periodično razbuktavaju.

To se dobro vidi na primeru našeg nemirnog južnog suseda – Gruzije, čija sadašnja vlada ne samo potpuno otvoreno gaji antiruska raspoloženja, već pokušava i da raspiri ugljevlje međunacionalnih konflikta, koje  stalno tinja, što je opasno za jedinstvo Rusije. U svoje vreme Tbilisi je čak pokušao  da Moskvi baci direktan vojni izazov, što je uz ceo niz drugih faktora koji su nervirali (izvoz etničkog zločinaštva, prijateljski odnos prema čečenskim separatistima, uništavanje spomenika ratnog bratstva sa Rusima iz vremena Velikog otadžbinskog rata i dr.) dovelo do jakog pogoršanja odnosa sa Gruzijom. I danas, posle više od tri godine od oružanog sukoba ruske i gruzijske armije u Južnoj Osetiji, njihov odnos se nije ni malo popravio. U toku obavljenog anketiranja ispostavilo se da antigruzinsko raspoloženje  u ovoj ili onoj meri oseća skoro 2/3  naših ispitanika (ako hoćemo da budemo precizni: 62%), dok je simpatije prema nekadašnjoj sovjetskoj republici iskazalo samo 15% anketiranih (što je čak i manje, nego što je to ustanovljeno 2009, posle još vrućih tragova tek završenih borbi na ulicama Chinvala).

U vezi sa tim privlači pažnju dinamika procena svesti mase u vezi sa Izraelom. Sredinom '90-h godina ta zemlja je u Rusiji prihvatana prilično prijateljski: Rusa, koji su simpatisali jevrejsku državu je bilo preko 40% i dva puta je bila više od broja onih koji su se prema njoj odnosili sa nepoverenjem i neprijateljski. Međutim, anketiranje 2001. i 2002. godine svedoči da su se orijentiri masovne svesti promenili u direktno suprotne. Karakteristično je da se ta promena podudarila sa  početkom novog namotaja u dugotrajnom arapsko-izraelskom konfliktu (apogeja takozvane intifade [1] Al-Baksa; blokada J.Arafata u njegovoj rezidenciji u Ramalahu, i dr.). Međutim, na granici između prethodne i ove decenije ponovo se uspostavlja pozitivan odnos prema Izraelu, na otprilike istom nivou kao 1995. godine (40% - pozitivno, 26% -  negativno).

*****

Reforme sa početka devedesetih godina su dovele do nagle transformacije socijalne strukture sovjetskog društva, u kome su dotle socijalne razlike bile vrlo umerene. U toku tog procesa ideološka istorodnost sovjetskog tipa je skoro nestala. Međutim, nju je zamenio ne samo „normativni“ zapadni pluralizam, već više erozija socijalne solidarnosti i opšti haos mentalnog prostora. Takođe se ispostavilo da društvo, koje je izgubilo zajedničke ciljeve i smisao, stiče povećanu nestabilnost, postaje generator ozbiljnih rizika i konflikata visokog intenziteta. U rezultatu su se i vlast, i sve vodeće društvene snage skoro istovremeno okrenule traženju ideje, koja bi ujedinila sve Ruse.

Pa koje su to varijante nacionalne ideje imale podršku stanovništva zemlje u prošlosti, i na koju stranu zemlja sada kloni? Podaci kojima raspolažemo dozvoljavaju da ovu temu razmatramo u njenoj dinamici. U Tab. 3 je prikazano mišljenje naših sugrađana,prema anketama iz 1995, 2001. i 2011. godine u vezi sa tim, koja bi to ideja mogla da ujedini rusko društvo. Pri tom je anketiranim predloženo da biraju najviše tri najprivlačnije ideje od 10 mogućih – prema njihovom mišljenju.

Tab. 3: Koja bi ideja, po vašem mišljenju, danas mogla da nadahne ljude, da ih ujedini u ime opštih ciljeva?

            Varijante odgovora

1. Ideja ujedinjenja ruskih naroda radi njenog
preporoda kao velike države
2. Ideja jačanja Rusije kao pravne države
3. Ideja ujedinjenja naroda u cilju rešavanja globalni
problema, u kojima se našlo čovečanstvo
4. Povratak socijalističkim idealima i vrednostima
5. Ideja ujedinjenja svih slovenskih naroda
6. Ideja nacionalne jedinstvenosti, posebne
istorijske misije ruskog naroda
7. Ideja individualne slobode, prioriteta interesa
ličnosti nad interesima države
8. Ideja zbližavanja sa Zapadom, ulaska Rusije u
zajedničku evropsku kuću           
9. Ideja čišćenja društva kroz pravoslavnu veru
10. Ideja suprotstavljanja Zapadu, oslonac na
sopstvene snage
11. Ostale ideje
12. Bez odgovora

Kako se vidi iz tabele, već više od deceniju i po gledanje Rusa na navedeni problem  je u velikoj meri ostalo isto. U svakom slučaju, prva tri mesta su u svim razmatranim slučajevima podjednako podeljena. Tako, najznačajnije integracione ideje za Ruse predstavljaju: ujedinjenje naroda Rusije radi njenog preporoda kao velike države; učvršćenje pravne države; ujedinjenje napora svih naroda u cilju rešavanja globalnih problema, pred kojima se našao čitav svet.