ODKB na ivici luka nestabilnosti

Formiranje efikasnih saveza  predstavlja jednu od temeljnih funkcija države koja učvršćuje njen međunarodni položaj. Nije slučajno nestanku SSSR prethodila likvidacija dva najvažnija međudržavna saveza – Varšavskog ugovora i Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć. Nastanku stabilnih organizacija, koje služe jačanju država-članica  može i treba da  vodi strateško partnerstvo. U takvoj grupi udruženja se nalaze i ODKB i ŠOS – najvažniji savremeni savezi, nastali uz aktivno učešće Rusije.

Organizacija Ugovora o zajedničkoj bezbednosti– ODKB – formirana  je 2002. godine na osnovu Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koji je zaključen 1992. g. između šest bivših sovjetskih republika – Jermenije, Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana, Uzbekistana i Ruske Federacije. 1993. godine njima su se pridružili Belorusija, Azerbajdžan i Gruzija. Taj Ugovor je, posle razmene ratifikacionih povelja, stupio na snagu 1994. godine. Međutim, 1999. godine Gruzija, Azerbajdžan i Uzbekistan nisu produžili ugovor na sledećih pet godina, tako da je 2002. godine organizaciju činilo samo 6 zemalja. Docnije, 2006. godine, Uzbekistan je obnovio članstvo, i sada ODKB sačinjava 7 post-sovjetskih republika.

Pakt je nastao u vrlo složenoj geostrateškoj situaciji, kada su spoljnopolitičke pozicije Rusije dramatično pale. Novonastali svet, u kome više nema dva pola, ruskom rukovodstvu je donosio sve nove i nove probleme… Rusija je svoj status u odnosima sa Zapadom i, pre svega, sa Sjedinjenim Državama i NATO, sačuvala zahvaljujući  skoro isključivo tome, što poseduje nuklearne snage, a to je bio i njen glavni cilj u datom trenutku. Jer NATO se bez prestanka, ne obazirući se na protivljenja Moskve, pomerao ka Istoku. 2001. godine su  SAD i NATO započeli rat u Avganistanu. Složena strateška situacija, koja se još više produbila 2003. godine - početkom rata u Iraku, takođe je zahtevala aktivna dejstva i u samoj Rusiji, i van nje.

U vezi sa tim se i pojavila Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Ona je trebalo da bude, i nije mogla da ne bude, vojno-politički savez, čiji je glavni cilj da se odbije spoljna agresija protiv njenih članica (član 4). Prve zajedničke oružane snage ODKB su formirane 2001. godine i nazvane su Kolektivne snage za brzadejstvau Centralno-azijskom regionu (KSBR CAR). Međutim,  međudržavni sporazum o toj odluci je napravljen tek 2007. godine, a na odobrenje Državnoj dumi Ruske federacije nacrt zakona o tom sporazumu je predat tek 2009. godine.

Tada je i održana prva vojna obuka kontingenta koji predstavlja KSBR CAR, a koja je uključivala jedinice iz Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana i RF. Ukupno u KSBR CAR ima 4 hiljade ljudi, 10 aviona i 14 helikoptera. Najveći kontigent je iz RF (od deset bataljona - tri su iz Rusije). Bez posebne zadrške  formirane su snage KSOR (Zajedničke snage za operativnu reakciju), koje broje oko 20.000 vojnih lica (17.000 vojnika i oficira i 2.000 saradnika u specijalnoj nameni). Pripremljena je pravna i materijalna baza za kompletiranje mirotvornog kontingenta ODKB (6 zemalja bez Uzbekistana) sa 3500 ljudi i 500 saradnika organa za pravnu zaštitu. Istina, čulo se mišljenje da ODKB uopšte nije vojno-politički, već jednostavno međunarodno-regionalni savez, ali su se u poslednje vreme ti glasovi utišali.

Najviši organ ODKB je Savet za kolektivnu bezbednost, koji se prilično često sastaje na zvanična i nezvanična zasedanja (po pravilu – dva puta godišnje). Aktivno rade organi drugog reda – savet MIP-ova, savet ministarstva odbrane, komitet sekretara Saveta bezbednosti ODKB, ostali organi. Odluke, osim proceduralnih, donose se konsenzusom. Trenutno ODKB  za najaktuelnija smatra dva problema: unutrašnji – odnos prema događajima u Kirgiziji i uopšte prema unutrašnjim nemirima u zemljama-članicama ODKB, i spoljni –avganistanski problem.

Događaji u Kirgiziji  su u ODKB  na svim nivoima intenzivno razmatrani. Iako se sa pravnog gledišta  isključuje mešanje ODKB u unutrašnje poslove zemalja-članica, taj stav su rukovodioci zemalja-članica tumačili različito. Ako je, na primer, predsednik Belorusije A.Lukašenko, iako posredno, u vreme događaja u Kirgiziji istupao za pomaganje predsedniku K.Bakijevu, istovremeno je pozicija predsednika Uzbekistana I.Karimova bila, reklo bi se, suprotna, –prema njegovoj proceni ODKB nije ni u kom slučaju smeo da se meša u unutrašnje poslove zemlje-članice, jer prioritet moraju imati zahtevi nacionalnih zakonodavstava i regionalna stvarnost. 

To pitanje je bilo predmet proučavanja eksperata i pregovora među učesnicama Organizacije i u njenim strukturama, pa i na sastanku koji je nedavno održan u Astanu. Belorusija je razvijala svoju poziciju u smislu da potencijal ODKB treba da se koristi za sprečavanje državnih prevrata, protiv terorizma i ekstremizma u zemljama-članicama. Moskva se izjasnila za podršku takvoj poziciji, prisećajući se, konkretno, nedavnih dramatičnih događaja u Severnoj Africi.

Za ODKB je vrlo aktuelan i avganistanski problem. Na južnim granicama Rusije formiran je vrlo opasan luk nestabilnosti, koji je zahvatio Avganistan, Tadžikistan, Kirgiziju i Uzbekistan. Osim rata u Avganistanu postoje i ozbiljni sporovi  između Uzbekistana i Tadžikistana zbog pitanja, koje je za te zemlje izuzetno važno, to je  –  voda, kao i zbog niza ekoloških problema. Što se tiče trvenja između Kirgizije i Uzbekistana, tu se radi o stotini hiljada izbeglica-Uzbekistanaca, koji su u leto 2010. godine  u kratkom roku prešli iz Kirgizije. Usputno – taj  problem postoji ne samo jednu deceniju. Vrlo su verovatni čak i novi konflikti u vezi sa njim, a članice ODKB će postupati razumno, ukoliko unapred budu preduzimale efikasne mere za njegovo sprečavanje.

U leto 2010. godine je startovao „Kabulski proces“ – sređivanje saradnje RF, Avganistana, Pakistana i Tadžikistana u trgovinsko-ekonomskoj oblasti, u borbi sa proizvodnjom narkotika, sa terorizmom i organizovanim kriminalom. Mada je gledište većine istraživača, sa kojima se slaže i autor ovih redova,  jedino pravo rešenje bi bilo hitno i bezuslovno izvođenje svih okupacionih vojski iz Avganistana, danas je malo verovatno da će se to i desiti. Posao treba dovesti bar do postepenog oslobođenja zemlje, tako da ona bude u stanju  da svoju sudbinu preuzme u svoje ruke. Uloga zemalja-članica ODKB tu može da bude vrlo važna.

Međutim, ni u kom slučaju se ne sme dozvoliti da se Rusija i druge članice uvuku u rat koji se vodi u Avganistanu. Upravo zato poslednji postupci ruskih policijskih snaga za borbu sa proizvođačima narkotika, koji su učestvovali zajedno sa Amerikancima u operacijama u Avganistanu protiv narko-laboratorija, izazivaju uznemirenost (tom prilikom je uništeno samo četiri od nekoliko stotina takvih objekata).

ODKB, kao i ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju), je u stanju da stimuliše pozitivne procese u Avganistanu. Avganistan pripada grupi  zemalja koje su pozvane da rade u ŠOS-u, u kome  Pakistan ima status posmatrača. Obe navedene organizacije mogu da pomognu uključenju Avganistana u sistem regionalne ekonomske i političke saradnje. Takođe, ODKB, kao i ŠOS, u određenoj meri raspolažu šansama i za uticanje na situaciju u vezi sa Iranom, kako bi se u tom delu smanjila napregnutost. Iran se razmatra kao mogući posmatrač u ODKB (u ŠOS-u je Iran već posmatrač).

ODKB razvija tesne i plodotvorne odnose sa Zajednicom Nezavisnih Država, ŠOS-om i Evro-azijskom ekonomskom zajednicom. Tu treba da se izdvoji sve veći značaj saradnje sa ŠOS-om, koji predstavlja međunarodnu regionalnu zajednicu, i u kojoj je izuzetno aktivna Kineska Narodna Republika.

Ruska Federacija je, znači, stvorila savez koji deluje na zdravim načelima politike za zaštitu mira i bezbednosti u jednom od najsloženijih, u odnosu na situaciju, regiona planete.

Jurij Andrejev,