KULTURA U SRBIJI - VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

Kultura u Srbiji ili nekulturna Srbija?

Mislim da ne postoje „nekulturni“ narodi. Pitanje je samo koliko je „kultura“ jednog društva kompatibilna s „kulturama“ drugih (dominantnijih) društava i u tom smislu prihvatljiva onima koji stvaraju globalne paradigme. Srbija je u poslednje dve decenije svoje istorije gotovo dosegla dno u svojim odnosima kako s neposrednim okruženjem (postjugoslovenskim zemljama regiona) tako i na evropskom, pa i globalnom planu. Nadnacionalna, otvorena kultura jugoslovenstva zamenjena je, ne samo u Srbiji već i u čitavom regionu (Jugosferi), uskogrudim etno-nacionalističkim kulturama. Silovitost s kojom je Srbija nastojala da reši svoje probleme i nametne drugima sopstveno viđenje regionalnih odnosa rezultirala je tragičnim raspadom Jugoslavije i mnogim duboko problematičnim odnosima na širem planu. Stoga „kultura“ koju ona proizvodi danas naprosto mora da bude komunikativnija s ostatkom sveta, i tada nam više neće padati na pamet da govorimo o „nekulturnoj Srbiji“. To se, na žalost, ne dešava. Još uvek.



Koliko je Srbija blizu EU?

Bliže je nego što i sama misli, čini mi se. A ujedno i beskrajno daleko. Žalosna je činjenica da smo mi krajem osamdesetih, u poređenju sa zemljama Istočnog bloka, imali neuporedivo razvijenije političke, ekonomske i sve druge kontakte s evropskim zemljama, ali smo davali sve od sebe da te kontakte poništimo i raskidamo. Danas se nalazimo u ponižavajućem, postkolonijalnom položaju i svim vrstama kriza od kojih je, čini mi se, ipak najdublja naša kriza (evropskog) identiteta. Ali to je ta naša stara priča o srbskom palanačkom mentalitetu i jednom specifičnom odnosu s „belim svetom“ u kom se sudaraju strah, prezir, nacionalne frustracije i kojekakve istorijske boli.



Odakle naći novac za kulturu u Srbiji?

Sredstva za kulturu delom obezbeđuju državne institucije poput gradskih sekretarijata za kulturu ili republičkog ministarstva kulture. Drugim delom, obezbeđuje ga NVO sektor u zemlji i van nje. Sve to zajedno je izuzetno malo, i onaj treći deo pokriva se najčešće čistim entuzijazmom. I tako uvek iznova, za svaki projekat iz početka, bez ikakve sigurnosti da će stvari funkcionisati i u budućnosti, naročito danas kad je kriza sveprožimajuća i opšta. Sve je to prilično frustrirajuće.



Kako Srbija može da sarađuje sa USA?

Pretpostavljam da može, ali ne pitajte mene kako. Mislim da je reč, ma koliko to možda paradoksalno zvučalo, o dve prilično slične, suštinski nezrele države koje tek stasavaju i proživljavaju buran i testosteronski pubertet, s tom razlikom što je Srbija mala, uglavnom propala i danas na globalnom planu potpuno nemoćna zemlja, dok je Amerika svetska supersila (na zalasku). Srbiji je odnos sa SAD neophodan, dok nisam baš siguran koliko je za SAD važan odnos sa Srbijom.



Tvoji budući planovi?

Da nastavim da pišem i objavljujem. Ukratko - da trajem.