Umetnici u smutno doba

U Narodnoj biblioteci Srbije, u organizaciji aktivistkinja „Žene na delu”, rediteljka Dijana Milošević govorila je preksinoć o tome kakvu odgovornost snose umetnici u smutnom dobu, šta mogu da urade svojim stvaralaštvom za sebe, a šta za ljude s one strane umetnosti, za takozvane obične ljude.

Uloga umetnika u mračnim vremenima je tema koja nužno asocira na preispitivanje, razotkrivanje i suočavanje društva sa svojim elitnim predstavnicima. Kako Dijana Milošević gleda na tradiciju političkog teatra i koga vidi kao preteče?

– Ono što se kod nas zvalo političkim teatrom osamdesetih godina, ne smatram dobrim teatrom. To je bio mrtvački teatar, da parafraziram Pitera Bruka, koji nije postavljao prava pitanja i bio je suviše pamfletski. Na žalost, ne osećam da se nastavljamo na politički teatar odavde. Ako pričam o pretečama, moram da pomenem Brehta ili Piskatora. Politički teatar se ne bavi lakim porukama i rešenjima, već istražuje kompleksnost pojava i poštuje svog gledaoca. Traži od njega da se angažuje mentalno i duhovno.

Podsećajući prisutne na predstave „Ova vavilonska pometnja” i „Legenda o kraju sveta” koje je „Dah teatar” izvodio tokom 90-ih, Dijana Milošević otkriva da im je želja bila da se suprotstave nasilju kreiranjem smisla.

Da li je kritika društva i ideologije upućena sa pozornice glasnija od one koju čitamo u prozi i poeziji?

– U pozorištu, za razliku od proze ili poezije, mora da se na sceni desi fizička akcija koja prosto menja temperaturu u gledalištu. Menja onog koji gleda i onog koji izvodi delo. Mi smo imali projekat koji se zvao „Umetnost spasava život” i, paradoksalno, došli smo da zaključka da umetnost nije nužno ta koja spasava život ili živote. Bavili smo se citatom novinara Fintena O Tula koji je rekao da je 20. vek pokazao da kultura i umetnost nisu dovoljni u bici protiv varvarstva. Ne zato što je umetnik nemoćan, već što su u ovom veku umetnik i varvarin često bili jedno isto.

Dijana Milošević objašnjava da su je predstave koje je stvarala u užasnim vremenima pomirile sa Beogradom i svojim sugrađanima.

– Bez obzira na okolnosti, postojala je snažna potreba ljudi za našim radom. Dešavalo se da nas u tišini gleda stotine ljudi, među njima i politički neistomišljenici, a da nas niko ne napadne, priseća se Dijana, nalazeći neophodnost nečijeg rada kao potvrdu postojanja u umetnosti.

Posle Drugog svetskog rata neretko su naši umetnici proglašavani narodnim neprijateljima. Kako Vi gledate na Vaše kolege koji politički režim devedesetih, ako nisu eksplicitno podržali, nisu svojim delom ni osporili?

– Bila je velika istorijska nepravda što su umetnici posle Drugog svetskog rata, poput Žanke Stokić, bili sankcionisani. To je polako počelo da se uviđa, pa je ona i rehabilitovana. Na žalost, u svim državama postoje takozvani državni umetnici koji rade po diktatu vladajuće političke garniture. To se kod nas dešavalo 90-ih, ali dešava se i danas.

Mnoge predstave Dijana Milošević zasnovala je na Brehtovim tekstovima o teatru, njegovim pesmama i dramskim tekstovima. Da li veruje, kao i Breht, da je umetnost oruđe revolucije?

– Tu se ne slažem sa njim, a zna se i da je pred kraj života podržavao ono što je radio Staljin. Za mene je umetnost moje oružje. Rat koji smo doživeli je, na žalost, samo jedan od mnogih. Ono što mi možemo da uradimo jeste da se svojim poslom bavimo na najbolji mogući način.