Moskva 30-ih godina očima kćerke američkog ambasadora

 Januarsko jutro 1937. godine. Emlin Dejvis sa svojim ocem, ambasadorom SAD u SSSR Džozefom Dejvisom (film "Misija u Moskvi" snimljen po njegovoj knjizi o službenom putovanju) i maćehom, prelazi rusko-poljsku granicu.

 Za nekoliko sati će ona biti u Moskvi, gde će direktno kroz prozor služebne limuzine napraviti svoju prvu fotografiju.  Sada je za gospođu Dejvis taj kadar – uspomena na upoznavanje sa Moskvom, a za njenu kćerku Miu Grožan - povod da pokrene veliki istraživački rad. Ona na predavanja u Moskvu dolazi skoro svake godine, govori, kako se iz pozorišnog kritičara, preobratila u grafičkog dizajnera, koji malo po malo obnavlja foto-kolekciju svoje majke.

 Sada Emlin ima 95 godina, živi u rodnom Kentakiju, koji skoro ne napušta. Kao i ranije, voli lepu odeću i prati putovanja kćerke Mie preko Skype-a. Za kolekciju fotografija svoje majke je Mia saznala tek pre pet godina. Ispostavilo se, da je za samu Emlin, ogroman foto-arhiv bio tek ilustracija, za zapise u dnevniku. Emlin je bila veoma mlada, da bi shvatila, koliko skupo su je mogle koštati neke od fotografija, snimljene na omiljenom "Lejku". Ona je nedugo po dolasku u SSSR napunila 20 godina.

 "Do danas to ne mogu da razumem. Uopšte nemam predstavu, kako joj je to uspelo: devojka sa fotoaparatom u rukama bi definitivno privukla pažnju čekista. Ona ne samo da je sačuvala svoje fotografije, nego čak i one, koje je napravila njena sestra. U albumu su i ulaznice za  Boljšoj teatar, mnogo razlgednica, sakupljala je i želela da stavi na platno bukvalno sve", - govori pozorišni kritičar i grafički dizajner Mia Grožan.

 Na malom ostrvcu američke zemlje, nedaleko od Arbata, se Emlin odmah zaljubila. U rezidenciji ambasadora "Spaso-Hausu" je ona prvi put srela svog budućeg supruga, lepog inženjera iz Belgije, naučila ruski zahvaljujući svakodnevnim lekicijama madam Gončarove, saznala, šta znači "ići na daču" i kako miriše prava ruska peć. Ona je 1937. godine toliko silno želela da zapamti Moskvu, da je izgledalo kao da su i kremaljske zvezde, za čije fotografisanje se moralo dobiti posebno odobrenje, same padale u objektiv fotoaparata. 

Na jednoj od njenih fotografija se ambasador SAD u SSSR Džozef Dejvis nalazi sa leve strane. Iza njega se jedva vidi Kremlj. Opet tajni objekat i opet je pri snimanju pomogla brzina: svi zaposleni ambasade stoje ispod luka, što znači, na teritoriji SAD, a tamo zabrane fotografisanja ne važe. Sada bi rekli: očevi geni. Čini se, da niko od samog Dejvisa, nije bolje znao tajne opstanka u Sovjetskom Savezu.

 O svom životu u Moskvi je Dejvis skoro uvek govorio sa oduševljenjem. Još je sam Josif Staljin, ambasadoru dozvolio da izlazi u Finski zaliv na sopstvenoj jahti i tako dopuni porodičnu kolekciju fotografijama iz Ermitaža. Međutim, čak i uz te "specijalne odnose" Dejvisovi su u prestonici proveli tačno polovinu ambasadorske službe – 9 od ukupno 18 meseci. Česta putovanja u Evropu su bila jedine mogućnosti da se napusti stan, bukvalno ispunjen prislušnim uređajima.

 "Bubice su bile po celoj ambasadi, i to ne samo po američkoj. Sve ambasade su prisluškivane", - govori Grožan.

Diplomatska škola šarma, mudrost ili prosto sreća. Svoju "misiju u Moskvi" da odagna zategnutu atmosferu, stvorenu između dve zemlje, je ambasador Džozef Dejvis, naravno, ispunio. Ali više nije želeo da ostane u zemlji Sovjeta. Ubrzo pošto je odlikovan najvišim sovjetskim ordenom Lenjina, Dejvis je sa porodicom napustio prestonicu.

 Na današnjim fotografijama, koje je uradila Mia, je sasvim druga Moskva, skoro nepoznat grad za Emlin. Na pitanje, da li majka zna, kako danas izgleda ruska prestonica, Mia odgovara: "Vidite, njoj je 95 godina. Poslednja stvar, koju žele ljudi u tim godinama, je da prate promene".