Na rezoluciju Generalne skupštine UN u Siriji odgovorili eskalacijom nasilja

U Siriji su na rezoluciju Generalne skupštine UN odgovorili još jednom eksplozijom na gasovodu u Homsu i novim artiljerijskim gađanjem ovog grada koji delimično kontrolišu grupe naoružane opozicije.

Posle početka nereda miniranje cevovoda u Siriji dešava se redovno. Poslednji incident desio se odmah posle poziva Generalne skupštine UN da se prekine nasilje. Posle eksplozije započeo je jak požar u Homsu.

Miniranje magistralnog naftovoda 15. februara bio je singal za početak juriša vladine armije na susedni grad Hamu i predgrađe Damaska- region Barza. I ovog puta sirijska armija je počela ofanzivu na Homs posle terorističkog akta na gasovodu. Po saopštenjima zapadnih agencija, gađanje Homska je najintenzivnije u poslednje 2 nedelje. Vladine trupe koriste oklopnu tehniku, minobacače i drugo teško naoružanje. Od početka meseca u pucnjavi je poginulo već nekoliko stotina ljudi. Opozicioni lider Hadi Abdula izjavio je da je nivo nasilja od strane vlasti dostigao krajnji, ranije neviđeni nivo. Vlasti ponavljaju da su primorane da reaguju na dejstva naoružanih terorista.

Uveče 16. februara rezolucija Generalne skupštine UN osudila je nasilje u Siriji. Međutim ona je položila svu krivicu za pogibiju civila isključivo na Sirijsku vojsku. Istupajući posle glasanja, ruski predstavnik Vitalij Čurkin izjavio je:

RF je predložila nekoliko popravki. Suština najprincipijelnijih svodila se na nekonfliktne i razumne zahteve svim opozicionim snagama da se ograde od naoružanih grupacija. A tim grupacijama da prekinu napade na stambene četvrti i dravne ustanove. Kao i da se prekine gađanje gradova i da se vladine trupe povuku iz naseljenih mesta. Naše popravke nisu bile uzete u razmatranje. U tim uslovima RF nije imala drugi izlaz, osim da glasa protiv.

Generalna skupština UN podržala je poziv Lige arapskih država da Bašar Asad da ostavku. Rusija smatra ovakvo postavljanje pitanja neprihvatljivim. To je podvukao ministar inostranih poslova RF Sergej Lavrov.

Uglavnom mi stojimo pred jednostavnim izborom: ako vodeći članovi međunarodne zajednice budu tražili smenu režima kao preliminarni uslov za sve ostalo – to je put ka pravom građanskom ratu sa nepredvidivim posledicama. To uverenje sam poneo iz posete Damasku.

Mogu li se strane sesti za pregovarači sto? Sve je još moguće, ubeđen je ekspert Instituta za orijentalistiku RAN, bivši ambasador Rusije u Libiji Aleksej Podcerob.

Da, mogu, ali radi toga je potreban pritisak na obe strane. Rusija je svoj deo zadatka ispunila. Lavrov i Fradkov su, nalazeći se u Damasku, predložili da se održi sastanak u Moskvi. I Bašar Asad je na to pristao. Sada treba izvršiti pritisak na opoziciju, u prvom redu na stranu, kako bi ona pristala. Ali zapadne države to odbijaju da učine.

Ruski ekspert je ubeđen: zapadni parteri odbacuju ruski plan ne samo zato što ne žele da daju Moskvi da zaradi političke poene.

Postoji još jedan faktor. Nafta. Irak i Libija, zemlje proizvođači nafte, postale su objekat zapadne intervencije. Iran, kome se stalno sve više preti, takođe je proizvođač nafte. U Siriji nafte nema tako mnogo, ali po saopštenjima Amerikanci su vršili sondiranje regiona na granici sa Irakom iz kosmosa. Tamo su nađene velike rezerve nafte. Zašto da se ne prisvoje?