Kome ide na ruku bojkot jaltinskog samita?

Odluka Ukrajine da odustane od održavanja samita država Centralne i Istočne Evrope na Jalti još jače je usijala odnose Kijeva i EU. Prvo je kampanja bojkota samita nosila organizovani i koordinisani karakter i bila je vezana sa nezadovoljstvom EU sudskim gonjenjem bivšeg premijera Ukrajine Julije Timošenko.

Kampanju totalnog presinga Ukrajine inicirala je Nemačka. Pri tome federalni kancelar Angela Merkel nije se ograničila zahtevom oslobađanja Julije Timošenko. U svom istupanju pred poslanicima bundestaga ona, kako je podvukao u svom komentaru britanski list Fajnenšl Tajms, prvi put u praksi EU javno je postavila znak jednosti između Ukrajine i Belorusije, čiji predsednik Aleksandar Lukašenko za Zapad je odavno persona non grata. Danas mi mirno i slobodno živimo u Nemačkoj i u EU, ipak, na nesreću, to se ne odnosi na čitavu Evropu: jer u Ukrajini i Belorusiji ljudi i dalje pate od ditakture i represije, doslovno je izjavila gospođa Merkel.

Sličan jezik ne ostavlja sumnje da je Nemačka svesno inicirala eskalaciju konflikta sa Ukrajinom. Uz složene odnose sa Belorusijom to svedoči o opštoj krizi modela odnosa sa zemljama Istočne Evrope i republikama bivšeg SSSR, koji je razradio sam Brisel. Dati modeli u mnogome su imali karakter jednostranog i ultimativnog nametanja sopstvenih principa i vrednosti, istakla je u razgovoru za Glas Rusije ekspert u oblasti uporedne politikologije MGIMO MIP RF Jelena Ponomarjova.

EU i u širem smislu reči Zapad jednostavno ne osećaju naš pogled na svet. Šta više, oni ne shvataju kako možemo da se ne saglasimo sa njihovim modelima. Zato kada istočnoevropske zemlje pokušavaju da ispolje samostalnost čak u unutrašnjim poslovima, počinju da vrše na njih sve jači pritisak u političkoj, diplomatskoj, ekonomskoj i mnogim drugim oblastima. To se dešava ne samo u odnosima sa Belorusijom ili Ukrajinom već i sa balkanskim zemljama, državama Crnog Mora i Zakavkazja. Pa i Rusija u tom pogledu takođe nije izuzetak.

Zato dalji razvoj događaja u odnosima EU i Ukrajine ne uliva posebni optimizam. Izgleda da Angela Merkel i njeni istomišljenici ne nameravaju da se zaustavljaju na dostignutom. I čak ako ukrajinske vlasti sada pristanu na revidiranje slučaja Timošenko, što je malo verovatno, pristalice bojkota teško će moći da se povuku i da objasne kako se Ukrajina preko noći ponovo pretvorila iz diktature u demokratiju koja zaslužuje evrointegraciju i ostala evropska blaga.

I kako da znamo nije li glavni podsticajni motiv aktualnog bojkota Ukrajine banalna težnja EUda odigra na kartu važniju za sebe. Tačnije, da natera Kijev da odustane ne od gonjenja Julije Timošenko, već o tešnje saradnje sa Rusijom...