Evropa: opljačkane štediše

U Portugaliji su počeli da štrajkuju medicinski radnici. U Madridu svoj gnev protiv vlasti ne izražavaju samo rudari, već i nekada ravnodušni građani. Ljudima, koji se obično ni motkom ne mogu naterati na demonstracije, je očigledno dozlogrdilo: pljačka se, poseže se za štednjom malih ulagača i danas se ne zna da li će banke uopšte vratiti novac. Koliko su pouzdane i stabilne ne samo španske, već i evropske banke?

Temu nastavlja analitičar Sergej Guk.

Jedna od španskih banaka je, kao da se podsmeva, saopštila klijentima: isplata se odlaže do 31. decembra 3000. godine. Ako neko bude imao više sreće i ako ljudi dožive svetli dan isplate, na navodno sigurnim papirima izgubiće minimum 40 procenata vrednosti, saopštavaju madridski mediji. Vesti iz Španije izazivaju zebnju u srcima drugih evropskih štediša zbog loših predosećanja: da ne nastradaju kojim slučajem i sami. Od oktobra 208. do oktobra 2011. Evropska komisija je za pomoć evropskim bankama koje pate od malokrvnosti izdvojila preko 4,5 biliona evra.

Informativno: ovaj iznos je jednak 35 odsto ukupnog BDP EU. I posle toga je ECB u kotao ubacila još preko jednog biliona evra kredita na tri godine uz simboličnu kamatu. Efekat je kao da je upao u bunar bez dna – opet nije dovoljno.

U najnovijem broju nemačkog ekonomskog nedeljnika „Virtšafsvohe“ (WIrtschaftswoche) objavljena je temeljna analiza situacije. Podaci nisu utešni: ukupan dug banaka Grčke, Irske, Španije, Portugalije i Italije iznosi preko devet biliona evra, što je trostuko više od državnog duga ovih zemalja. Analitičari nisu ubeđeni da evropske štediše ne moraju da se brinu za svoju ušteđevinu u ukupnom iznosu od 11 biliona evra. Danas niko ne može sigurno da ih zaštiti od kolapsa, koji uopšte nije isključen.

Da se ne preteruje u publikaciji? Na ovo pitanje „Glasa Rusije“ odgovara profesor Hans-Hening Šreder, rukovodilac istraživačke grupe nemačkog Instituta za međunarodnu politiku i bezbednost:

Najčudnije je to što problemi ni iz daleka nisu novi. Navedena situacija traje već nekoliko godina. Ona se pokazala tek posle finansijskog kraha u SAD. Posle toga je sve postalo nestabilno. I sve ove zastarele strukture koje su se držale, dospele su u centar pažnje. Danas doživljavamo važan psihološki momenat. I zasad se sve dobro završavalo. Ali, postavlja se pitanje: da li će biti dovoljno vremena za zamenu struktura ili će uslediti negativna reakcija tržišta? Teško je odgovoriti. 

Evro je po zamisli otaca-osnivača, trebalo da ujedini sve članove Evrozone – jake i slabe. U stvari, sve se odigralo direktno suprotno. Provalija između Severa i Juga je samo nastavila da raste. Kapital iz problematičnih država je potekao u dobrostojeće banke. Nesklad se pojačavao. Uz nedostatak jedinstvene budžetsko-finansijske politike i stroge discipline ništa drugo nije ni trebalo očekivati.