Porez na šampionsku titulu

Sprinter s Jamajke Usein Bolt izjavio je da se više neće takmičiti na mitinzima u Velikoj Britaniji. Razlog je visoki porez koji pobednici moraju da plate na svoje novčane nagrade. Odluka čuvenog sprintera ponukala je stručnjake da se još jednom vrate temi komercijalizacije sporta.

Izjava Useina Bolta da će ubuduće bojkotovati sve atletske turnire u Velikoj Britaniji potresla je medije i sportske eksperte, ne toliko zbog toga što je ranije sličnu odluku doneo španski teniser Rafael Nadal, već zato što im se povod za tako nešto čini izmišljen. Da, porez na dohodak je u Velikoj Britaniji jako visok – 50%, ali su ti isti učesniici Olimpijskih igara u Londonu dozvolom britanske vlade bili oslobođeni od njegovog plaćanja. Štaviše, ovaj porez – doduše, ne toliko visok –se naplaćuje u celom svetu, objašnjava ekspert analitičke agencije «Investkafe» Anton Safonov:

- Ako je na teritoriji jedne države ostvaren dohodak, mora biti plaćen i porez. Kada je reč o sportskim takmičenjima, organizatori u većini slučajeva ukidaju porez na dohodak. Tako je bilo i u Londonu na Olimpijskih igrama. U isto vreme, ako sportista plati porez u državi gde je bio održan turnir, on neće morati da ga plaća u svojoj zemlji. Izuzetak su samo SAD, Eritreja i Filippini, mada u SAD već nameravaju da ukinu taj porez.

Gromoglasne izjave sportista su ponovo naterale stručnjake da diskutuju o tome koliko je novac postao važan u sportu. Postepeno sport prestaje da bude zanos, strast i smisao života. Sport je već postao posao koji se takođe oporezuje i zahvaljujući kome ljudi zarađuju za život. Međutim, kao i u drugim profesionalnim sferama, raspon zarada u sportu je ogroman, ističe sportski komentator televizijskog kanala «NTV plus» Denis Kazanski:

- Treba praviti razliku između olimpijskih disciplina i profesionalnog sporta kao što je fudbal, hokej ili auto trke. Naravno, te zarade ne mogu ni da se porede, i ako bismo tražili olimpijske discipline koje donose dobar novac, to bi u principu bio samo jedan deo takmičenja u atletici gde zahvaljujući Zlatnoj ligi sportisti dobijaju visoke premije, kao i tenis i košarka. U ostalim disciplinama sportistima je prilično problematično da zarade za život.

Premije za olimpijska dostignuća ne plaćaju organizatori ili MOK, već nacionalni olimpijski komiteti i vlade. Najviše se isplati biti šampion iz Gruzije –nagrada za zlatnu olimpijsku medalju u toj zemlji iznosi $1,2 miliona. U Rusiji zlato donosi $125.000, u Kini – $54.000, a u SAD – svega $25.000. Ispada – što više medalja, veća zarada. Ali hteli bismo da Olimpijske igre ne dodiruju svi ti merkantilni momenti, dodaje Denis Kazanski:

Treba shvatiti da su titula olimpijskog šampiona i medalja s Igara – idejni smisao za mnoge sportiste i smisao bavljenja sportom uopšte. Pare su pare, ali prestiž je prestiž, jer imena olimpijskih šampiona i osvajača srebrnih i bronzanih medalja zauvek ostaju u sećanju ljudi i u analima sportske discipline kojom se čovek bavi.

Dodaćemo da je poreze na svoje pobedničke nagrade najteže platiti osvajačima olimpijskih medalja iz Norveške i Švedske. Država im u znak zahvalnosti može dati ulicu ili ostrvo, ali ne na lično korišćenje. Geografski objekat će biti nazvan u čast šampiona, a ako on i dobije neki novac za pobedu, biće to isključivo nagrada sponzora, ukoliko je tako nešto bilo ugovoreno ranije.

Anastasija Peškina,