Večna borba čoveka i kamena

Bileća – U srcu hercegovačkog krša ugnezdila se Vranjska. Dvadesetak kilometara je daleko od Bileće. Ma kakav vakat bio, u Vranjskoj sve počinje i završava pričama o kamenu, čatrnjama, žuljevima, stradanjima, ali i o duhu koji, ma kako zlo vreme i nedobro bili, nikada nije napuštao gorštake.

Umeju se oni danas i našaliti kako se „iz Vranjske može izvoziti samo kamen ljutac i badnjaci”.

Pod planinom Sitnicom, u toj Vranjskoj, rasulo se šezdesetak naseljenih i, za malo pa, isto toliko zamandaljenih domova. Jasenje, Dlakoši, Oblo brdo, Treslova ... Sve to sija i kad nema sunca. A njega je u Vranjskoj ima više od 250 dana u godini.

Sa kamenom se ovde i u smiraj na počinak odlazilo i u zoru budilo. I majka bi, čedu kad se rodi, prvo kamen stavljala pod glavu, pa ga tek onda mlekom zadojila... Kada se nije imalo ni o čem drugom, pričalo bi se o čoveku i kamenu. Ljubavi ko ljutac stamenoj. I večnoj, dabome.

Svevišnji nam je najviše kamena darivao. Ali nas i bez plodnih vala nije ostavio. Od njih živimo. I otimamo se vremenu, kaže starina Stevo Biberdžić.

Vranjska je nekad davno za Bileću bila „varoš golema”. Kada je u Vranjskoj bilo desetak zaseoka i u njima života, u Bileći , u isto vreme, tek pet-šest kuća. U Vranjskoj su živeli samo oni koji su tu, jednostavno, morali ostati. Drugde nisu mogli ili ih nisu hteli. Tu i takvu Vranjsku vekovima pominju hroničari.

– Ovde su opstali samo hajduci i vuci. Svako je branio svoje i nije se dao. Vekovima se borio za slobodu. Danas se puno priča i o demokratiji. Po meni se demokratija mora nositi u duši. Demokrata je, tako ti ja kontam, onaj ko drugom misli dobro isto kao i samom sebi. Ali misliti dobro samo sebi i više nikom drugom, e tako se ne more – objašnjava osamdesetogodišnji Stevo.

U Vranjskoj se istorija vekovima krvlju pisala. I za svih tih vekova niko i nikada nije okaljao ni obraz ni ruke. Branio je i svetinje. I čatrnje i ono malo plodnih vala i brežuljke na kojima su i danas tri pravoslavne bogomolje – saborni hram Svetog Nikole osveštan 2005. godine, crkva Svetih vračeva Kozme i Damjana i najstarija, Đurđeva crkva. Sagrađena je, vele tako seljani, 28 godina pre Kosovskog boja, i to na mestu gde se nalazila pastirska bogomolja. 

– Mi u Vranjskoj, namerniku ne damo da bude ni gladan ni žedan. Kad ne bi imao gde, u Vranjskoj bi ga i konak čekao. I uvek dobrodošlica kakve je malo gde u ovim našim, kamenim bespućima – uverava Dražen Dunđer.

U Vranjskoj, a isto je i u mnogim drugim sredinama harcegovačkog krša, ne tako davno bilo je oko 400 đaka. Danas samo četvoro. Milica i Zoran po tri, a Predrag i Nenad, čak dvanaest kilometara pešače do škole gde ih čeka učo što makadamom dolazi iz Bileće.

Pričali bi u Vranjskoj i o Čardačini i tamošnjem bratstvu Radovića iz koga, vele tako, poreklo vuče veliki književnik Meša Selimović.

Pričali bi i o nekropoli i stećcima. Kamenim gromadama koje govore da je davno ovde bilo života. Kažu da su tamo negde šezdesetih godina prošlog veka, sa ovog lokaliteta prebacili stećak koji se i danas nalazi pred Zemaljskim muzejom u Sarajevu.

Pričali bi seljani i o lusteru koga je, vrlo davne 1895. godine, Đurđevoj crkvi u Vranjskoj darivao Kosta Kašiković. On i danas visi na svodu stare bogomolje.

Pričali bi u Vranjskoj i o Peku Deliću koji je pored svoje troje dece, a najmlađe ima dvadeset i dve godine, pre nekoliko meseci dobio i četvrto, sina Stefana. Kaže kako mu je bila namera da pokaže drugima da „života ni u Vranjskoj nema ako se na štrikovima ne suše pelene”.

Upoznali bi domaćini namernika sa desetogodišnjim Đorđem koji po prašnjavim sokacima od zaseoka do zaseoka, razdrndanim „stojadinom”, trebinjskih registracija prevozi stare i umorne.

Darivali bi namerniku i bezbroj drugih priča. Ali valja nešto ostaviti i za drugi put. Kada Vranjskoj taj namernik opet dođe u pohode.