SAD i alternativni predsednički kandidati

U SAD-u su se za manje od dve nedelje do predsedničkih izbora setili alternativnih kandidata. U Čikagu su bile održane teledebate 4 pretendenta na Beli dom, pri čemu ni jedan od njih ne pripada ni Demokratskoj, ni Republikanskoj partiji.

U debatama su učestvovali predstavnici Libertarijanske partije, Zelene partije, Konstitucionalne partije i Partije pravde. Zapravo, ima još nekih 10-tak predsedničkih kandidata. Ali samo četiri pomenuta su uključeni na spisak na glasačkom listiću, barem u nekoliko američkih država.

Svake 4 godine u SAD-u se ove debate „trećih partija“ održavaju kao vrsta zabave. I to je razumljivo. Tokom poslednjih 100 godina, predstavnicima „trećih partija“ još ni jednom nije pošlo za rukom da se probiju kroz monolitni dvopartijski sistem SAD. I teško da će se to desiti ubuduće. Izborni sistem SAD je skrojen na taj način da bez kolosalnih novčanih sredstava, podrške bogatih donatora ili tzv. super Komiteta političkog delovanja, o tome ne vredi ni razmišljati.Ti komiteti su način da se zaobiđu ograničenja na iznose u izbornim kampanjama kandidata, koji su uslovnjeni zakonom. Oni okupljju birače, organizacije, korporacije, sindikate, profesionalna ufruženja. I po zakonu, ne mogu da ubace ni paricu u kasicu pretendenta. Ali zato imaju pravo da potroše sav novac (suma nema ograničenja) na „nezavisnu kampanju“ u smislu podrške svog kandidata.

Takva je praksa diskriminaciona i neophodno ju je ozbiljno menjati, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za „Glas Rusije“ učesnik debate kandidat Konstitucionalne partije SAD Virdžil Gud:

- Smatram da prilozi za kampanju moraju biti ograničeni i da bi trebalo da pristižu samo od odrđenih lica, a ne od sindikata ili super Komiteta. Smatram, da bi to trebalo da bude definisano Ustavom. To će biti pravedno i u odnosu na obične amerikance. Ljudi koji su načičkani milionima i milijardama dolara imaju neproporcionalno veliki uticaj na izborni proces.

Monopolicazija vlasti u rukama samo dve partije je već dovela do toga da među njihovim političarima praktično i nema razlike, posebno se to vidi u spoljnoj politici u odnosu na Bliski Istok. Na ovo je skrenuo pažnju u intervjuu „Glasu Rusije“ još jedan kandidat za predsednika iz redova Libertarijanske partije, Geri Džonson:

- Diplomatija se svodi da mi dajemo novac novim diktatorima, kako bi ovi svrgli stare. Eto šta je naša diplomatija. Mi biramo nove pobednike, a novi pobednici se upravljaju metodama, sa kojima mi nismo saglasni. Mi podržavamo sada sirijske pobunjenike, a četvrtina njih su džihadisti. Ništa nismo naučili...I kada Mit Romni govori, da mi stupamo u savez sa prijateljima SAD, znate li šta će se desiti? Prijatelji SAD, kako se ispostavlja, nemaju prijatelja među narodom zemlje u kojoj oni sami žive.

Prema podacima istrživačke grupe „Rasmusen reports“, 30% amerikanaca je spremno da glasa za kandidata iz redova „treće partije“. Ako se, naravno, dobro pokaže. U proseku, ako je verovati anketama, od 52 do 58 procenata amerikanaca smatra, da zemlji odavno treba jaka treća partija, koja bi mogla ne samo da konkuriše, već i da razbije monolitni dvopartijski sistem.