Dragomir Anđelković: Sudbonosne igre

Čuveni francuski pisac Anatol Frans svojevremeno je rekao: „Vladati znači izazivati nezadovoljstvo“. Koliko je – makar u teško vreme kada se politički točak opasno brzo vrti – ta tvrdnja tačna, setio sam se dok sam čitao tek objavljeni dvobroj (167-168) glasila „Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji“ (HOS). Pomenuta „Helsinška povelja“ za septembar i oktobar ove godine – čija centralna tema je „Srbija na kritičnoj tački“ – daje ocenu dosadašnjeg rada nove vlade. I dok patriotska javnost, čini mi se ne bez dosta osnova, smatra da je i nova vlast suviše kooperativna u odnosu na Brisel i Vašington, za jednog od ključnih autora „Povelje“ (Ivana Torova) ona je „patriotsko-desničarska skalamerija“ koja i dalje traži model odbrane Kosova, pa stoga „antizapadnom (kosovskom) halabukom i nagoveštajem još oštrije konfrontacije sa Evropskom unijom iskazuje svoju nemoć da ponudi nekakvo realističko rešenje“. U suštini, sličnog mišljenja su i drugi pisci „Poveljinih“ tekstova. Za njih je, očito, jedino realistično rešenje – puno prihvatanje kosovske kvazidržavnosti od strane Beograda, te prepuštanje vlasti Prištine čak i severnog dela Kosova. A šlag na toj torti je ulazak Srbije u NATO. Tada bi ona – obogaćena još kojom autonomnom pokrajinom sa maltene državnim ovlašćenjima – bila po volji „Helsinškog odbora“.

ANTISRPSKI STRAHOVI
 
Kako u svom uvodnom članku – naravno kao dokaz „greha“ nove vlasti – tvrdi Sonja Biserko, ona „u senci Kosova završava sa poništavanjem vojvođanske autonomije“, odnosno u Beogradu, „sudeći po ponašanju nove vlasti u Vojvodini, i dalje preovlađuje tradicionalni centralizam koji je bio i glavni uzrok raspada Jugoslavije“.

Dobro znamo da sada nema ni govora o ukidanju autonomije Vojvodine (što bih inače lično pozdravio), već se samo radi o otklanjanju protivustavnih rešenja iz vremena vladavine DS-a na republičkom nivou. Netačne su i ostale ocene gospođe Biserko, ali, da parafraziram poznatu narodnu izreku, u antisrpstvu su „velike oči“. Suviše je jak strah od toga da se Srbi bar malo ne trgnu i počnu da se bore za svoje interese. U svetlu toga, Tomislavu Nikoliću se zamera što koristi pogodne prilike da ukaže na posledice koje će i druge države imati usled aktuelnog otimanja Kosova i Metohije od naše zemlje, te tako dobija poene za srpsku stvar. Kao primer izbegavanja da konačno postanemo „dobri momci“, navodi se plasiranje „teze o velikoalbanskom projektu“, tj. reči predsednika Srbije upućene makedonskoj javnosti, da će se Albanci ako ostvare ono što žele kod nas „pozvati na ta prava u svim drugim državama“. Onda bi Skoplje bilo u velikom problemu, samo tamošnji vlastodršci, uljuljkani u evroatlantske snove, odbijaju da to vide.
Makedoncima kao ni nama nije odobreno da se bore za vitalne interese svoje države. Doduše, Srbi se destimulišu da to rade „štapom“, a Makedonci „ideološkim opijumom“, ali efekti su isti (iako to naša južna braća još ne razumeju). Naše, kao i druge pravoslavne balkanske zemlje, moraju da budu oslabljene kako na osnovu civilizacijske bliskosti pre ili kasnije ne bi postale saveznice Moskve. U tom kontekstu se u „Povelji“ negativno ocenjuje i približavanje naše zemlje Ruskoj Federaciji. To je vešto upakovana srž teksta Petra Popovića – „Korak bliži Moskvi“. Jer, samo još fali, zasigurno smatraju u Helsinškom odboru, da Srbija ojača na temelju intenziviranja rusko-srbskih veza, odnosno da postepeno pripremi teren za svestranu promenu svoje spoljnopolitičke i ekonomske orijentacije, te je u pogodnom momentu sprovede.
Razume se – iako „Helsinški odbor“ smatra da bi Srbija trebalo da bude pokorna evropska parija, koja, valjda u duhu recikliranih kominternovskih fraza o krivici „hegemonističkih naroda“, svoje pokajanje demonstrira mazohističkim podređivanjem interesima okolnih nacija – to se baš tako ogoljeno ne kaže. Da se „Vlasi ne dosete“, poručuje nam se da je u našem interesu ono što zapravo njemu škodi, tj. da bi trebalo da krenemo u susret zapadnom modelu „zatvaranja kosovskog pitanja“ (a to je uvažavanje, navodno kao nesumnjive realnosti, njegove tzv. nezavisnosti), ali i da ne doprinosimo „regresivnim trendovima“ u Bosni i Hercegovini (a to je za HOS onemogućavanje dalje centralizacije te, prema izvornom duh Dejtona, nesumnjivo konfederalne zajednice). To je cena koju „moramo“ da platimo da bi nam bilo bolje. „EU nema alternativu, jer oporavak Srbije je moguć samo uz solidarnost, podršku i pomoć Evrope. Uostalom, ceo Balkan je prvi put u istoriji pod evropskim kišobranom i upravo mu to otvara perspektivu kakvu nikada ranije nije imao“ (Sonja Biserko).

DOTRAJALI EU KIŠOBRAN                                                                                    
Da li je tako? Mislim da nije. Temelji EU se toliko ljuljaju da je veliko pitanje da li će od Unije išta ostati, čak iako se prelazeći preko trnja kandidujemo za članstvo u njoj. To fanatizovani zagovornici bezalternativnog EU kursa ignorišu. A i to je tek vrh ledenog brega. Na primeru Grčke najbolje možemo da vidimo kako je EU usrećila svoje pravoslavne balkanske „rođake“, koji su imali „sreću“ da prođu kroz višedecenijski tretman „solidarnosti, podrške i pomoći“. Pre ulaska u Uniju 1981. godine, Grci su živeli relativno skromno, ali na račun svog rada, a ne budućnosti nacije. Imali su umeren, ali stabilan rast, održiv koncept razvoja, nisu bili mnogo zaduženi (ono „dužan kao Grčka“, što je ponovo aktuelno, potiče iz perioda između dva svetska rata).
Danas Grci grcaju u dugovima do te mere da počinju da razmišljaju i o rasprodaji svojih ostrva. A što im bogati EU „partneri“ zadnjih godina više pomažu da se izbore sa deficitom i dugom, to im je ubrzano sve gore. Umesto da se dug smanjuje on raste, a bruto domaći proizvod strmoglavo pada. No, baš to bi trebalo onima što smatraju da se lojalnost potencijalno sumnjivih podanika učvršćuje, tako što se oni održavaju na površini živog blata tek toliko da im je glava izvan njega. Tada su žrtve, kako bi preživele, očajnički spremne da urade bilo šta. O tome nam govori i ono što se dešava u Grčkoj u vezi sa ratom u Siriji. Relevantno je to i za našu temu.
Na teritoriji NATO mornaričke baze u zalivu Suda, na grčkom ostrvu Krit, krajem avgusta počeo je da radi novi američki sistem elektronskog izviđanja i prisluškivanja – koji deluje spregnuto sa analognim britanskim vojnim postrojenjem, koje se nalazi u zoni vojne baze te zemlje na Kipru – kao i sa sličnom elektronskom opremom na brodovima flote SAD-a lociranim u istočnom Sredozemlju. Novi američki elektronski centar na Kritu znatno povećava mogućnost čitavog tog složenog kompleksa. Omogućava ne samo celovitu razmenu obaveštajnih podataka sa komandom NATO-a, u vezi sa situacijom u Siriji i Libanu, već i dostavljanje preko turskih obaveštajnih službi relevantnih informacija sirijskim „ustanicima“.
Pored rečenog, u grčku vojnu bolnicu u Solunu, od jula ove godine, na lečenje se permanentno šalju ranjeni pripadnici tzv. Sirijske oslobodilačke armije, koji su – kako tvrde pojedini lekari pomenutog medicinskog centra – najamnici uglavnom poreklom iz Libije (a ne Sirijci). Neki od njih su već bili na lečenju u Grčkoj krajem 2011. godine, pošto je okončan rat u Libiji. Iz Sirije u Grčku, i obrnuto, ranjeni bojovnici iz redova sirijskih pobunjeničkih snaga stižu preko Turske. Grčka i Turska su privremeno, iz interesnih pobuda, zaboravile na međusobne teritorijalne sporove, a u vezi sa opisanim poslovima, sve diplomatske formalnosti, kao i regulisanje finansijskih pitanja, na sebe je preuzeo američki konzulat u Solunu.
U grčkim alternativnim medijima navodi se i podatak da se u bazama specijalnih snaga Grčke, na ostrvu Krit i u okolini grada Kilikisa (Egejska Makedonija), već neko vreme kontinuirano sprovodi obuka građana država Severa Afrike i Bliskog istoka. Pored grčkih instruktora u proces specijalne obuke uključene su i njihove kolege iz SAD-a, Velike Britanije i Katara. Težište obuke stavlja se na izučavanje metoda vođenja ratnih dejstava u gradskim uslovima, kao i na pripremu za upotrebu eksplozivnih sredstava. Posle okončanja obuke većina novopečenih specijalaca biva poslato u Siriju.

SRPSKA ILI NATO REALNOST?
Zašto je sve ovo za nas bitno u vezi sa pričom o najnovijoj „Helsinškoj povelji“? Zato što ona zagovara baš ono što najekstremniji evroatlantski krugovi žele, a grčki slučaj nam pokazuje faze pakla koje nam predstoje ako sada kapituliramo. Čak i da se odreknemo Kosova – što je i samo po sebi neprihvatljivo – naša agonija se ne bi okončala. Došli bi neki novi uslovi, nepristojni predlozi, bezalternativna rešenja… Uostalom, ne raspaljuju se separatističke vatre u Vojvodini i Raškoj oblasti tek tako. A već izmučena srbska javnost gotovo nije ni zapazila da je Hilari Klinton tokom nedavne posete Beogradu uporno govorila ne samo o evropskim, već i o evroatlantskim integracijama. Dobro znamo šta to znači: ulazak u NATO kao još jedan vid prihvatanja „realnosti“.
U narednom ciklusu pritisaka, i to pitanje će u nekoj formi biti otvoreno, kao preduslov da „dobijemo“ željene evropske fondove koje ćemo posle verovatno plaćati i gore nego što to Grci danas čine, između ostalog, popunjavajući budžet saučestvovanjem u posrednoj američkoj agresiji na Siriju. Dok bi mirno gledali kako ruše našu državu, ratovali bismo negde daleko, te na druge načine učestvovali u osvajanjima, pardon, „borbi“ za „ljudska prava“ evroatlantskih prijatelja HOS-a. Da nam se sve to ne bi desilo, te da urušavanje Srbije i naše ljudskosti ne bi krenulo ubrzanim tempom, a ne samo zbog očuvanja Kosova i Metohije, iskreno se nadam da su autori „Povelje“ u pravu kada tvrde da je sadašnja vlast mnogo više nacionalna nego što želi da se to vidi, odnosno da sa Vašingtonom i Briselom samo igra razne igre – što uključuje i neke ustupke, ali bez prelaska crvene linije koja bi cementirala stanje koje nam je nametnuto – kako bi dobila na vremenu dok se geopolitičke okolnosti u regionu bar toliko ne promene da dobijemo veći manevarski prostor.
„Zapad očekuje da aktuelna vlast prizna kosovsku realnost.“ Kako sadašnja vladajuća garnitura ima nacionalistički pedigre, a sa druge strane opoziciju čiji veći (žuti i LDP-ovski) deo je pokoran Zapadu i neće praviti probleme u vezi sa KiM – pogodno je da sadašnji državni vrh „obznani i ozvaniči gubitak Kosova“ (Sonja Biserko). Opet, autori HOS-a izgleda sumnjaju da će stvari ići tim tokom. Prvi put u životu – da ponovim – nadam se da je „Helsinški odbor“ u pravu!
Izvor: Pečat