Džon Montagju: aristokratski i demokratski sendvič

Džon Montagju, četvrti grof od Sendviča, britanski državnik 18. veka, živeo je prilično dugo – 1718-1792. Svoju titulu grofa je nasledio od dede Edvarda Montagjua, trećeg grofa od Sendviča kad je imao deset godina. Vršio je različite vojne i političke dužnosti.

Bio je generalni direktor pošte, prvi lord mornarice i državni sekretar Severnog Departmana (tako se tada zvalo britansko diplomatsko predstavništvo) koje se brinulo za odnose sa Rusijom, Svetom Rimskom imperijom i Švedskom. Sendvič je dao ostavku 1782. godine. Savremenici su govorili da nije baš bio kompetentan i da je bilo malo takvih koji su vršili toliko funkcija, a tako malo uradili. Međutim, savremeni istoričari govore da je lord od Sendviča ipak nešto shvatao i da su se istoričari ranije isuviše oslanjali na mišljenje protivnika grofa. Inače, lord Sendvič je podržavao kapetana Džejmsa Kuka. Upravo je on finansirao ekspediciju Kuka za istraživanje Tihog okeana. Upravo je, u čast prvog lorda mornarice Kuk dao ime otkrivenim ostrvima – Sendvička (sada poznata kao Havajska). Još nekoliko ostrva je nazvano po imenu – Montagjua. Četvrti grof od Sendviča je ostao upamćen, pre svega, zahvaljujući hrani.

Smatra se da je sendvič prvi put pismeno pomenut 24. novembra 1762. godine u dnevniku engleskog istoričara i političara Edvarda Gibona, gde je ovaj opisivao ručak na kome su služili komade hladnog mesa, ili sendviče.

Ne znamo kako su se pojavili tačni podaci o sendviču. Postoji o tome nekoliko verzija. Prema jednoj, lord Sendvič je voleo da igra karte, i to je radio satima. Ne želeći prekidati igru da bi nešto pojeo, naredio je da mu se donese parče mesa između dva komada hleba. Ovako je bilo lako u jednoj ruci držati hranu, u drugoj – karte. Ideja se dopala i njegovim partnerima u kartanju, pa su počeli da naručuju „isto što je i Sendvič“.

Druge verzije se pridržava profesor Nikolas Rodžer, autor biografije četvrtog grofa od Sendviča: on smatra da je prvi sendvič napravljen za radnim stolom.

Misli se, takođe, da je Džon Montagju za vreme svojih putovanja po Sredozemnom moru video kako Grci i Turci jedu lepinje sa svim i svačim unutar njih i odlučio da uradi to isto sa hlebom i mesom.

Sendvič nije odmah stekao popularnost. Bilo je potrebno nekoliko decenija da sendviči pređu okean i osvoje Ameriku. Od „aristokratskog“ porekla, sendvič je postao prava hrana. I danas se smatra da nije dobar sa tačke gledišta dijete, ali je ipak udoban i za piknik, i za posao. Pored toga, za sendvič ne treba nikakav pribor.