IZLOŽBA ISTORIJE „1917“ U CENTRU „POMPIDU“ U MECU

Ali te,  1917. g. smeh još nije  bio postao oružje masovnog poraza. To će,  nažalost,  dogoditi tek kasnije. 

 

Sveobuhvatna ekspozcija posvećena umetnosti jedne (1917.) godine Prvog svetskog rata 

U Cnetru „Pompidu „ u Mecu (Centre Pompidu Metz) otvorena  je izložba pod nazivom „1917“-sveobuhvatna ekspozcija posvećena umentosti jedne godine Prvog svetskog rata („1917. Une exposition diversifee et inedite  sur la Grande Guerre„). Slike, skulpture,  plakate, časopsi filmovi, dokumnatarni materijal,  -ukupno 600 eksponata  među kojima je i glavni adut postavke: zavesa za balet „Parada „ koju je uradio  PabloPikaso po narudžbi Sergeja Đagileva. Ovo najveće delo  genijalnog slikara već  duže od dve decenije nije izlazilo iz muzejskog depoa. 

«Parada» kao polazna tačka za mnoge posetioce izložbe

„Polazna tačka za mnoge psoetioce bila je baš ta „Parada“ jednostavno zbog toga što je u Parizu više ne mogu pokazovati jer u „Centru Pompidu „ za nju nema mesta. A kod nas ima prsotora“,  izjavio je novinarima  direktor Filijale  Centra Pompidu-Mec  i jedan od kustosa izložbe Loran Le  Bon,  dodavši: “Mi smo trazmišljali-godina 1917. ,  to nije samo Pikaso. S druge strane razbuktavanje rata,  svuda ruševine,  možemo, li mi sakupiti dovoljno  materijala  za celu izložbu. Pokazalo se sve obratno. I zaista,  materijla se nakupilo toliko da do „Parade“ treba tek doći. Dva nivoa Centra Pompidu,  galerija i  veliki hol,  desetine  dvorana pune  tematskim eksponatima,   od kojih u svakoj prepliću dva fronta- vojni i kulturni i tako na upečatljiv način sveobuhvtano pokazuju šta je za 1917.  godinu značio umetnički život. 

Godina kad se Lenjin iz Švajacarske vraća u Petrograd,  Dišen izlaže u Njujorku,  a u Cirihu nastaje dadaizam  

To je vreme kad  su na američke novine na prvim stranama izveštavale: “Rusiji je neophodna  politička revolucija,  a Americi kulturna“, Lenjin se iz Švajcarske vraća u Petrogard, a Dišan u Njujorku izlaže svoju fontanu, a u Cirihu nastaje dadaizam.  General Novel šalje u smrt stotine hiljada vojnika,  preživeli beže iz smrznutog Pariza, koga su  čak i za vreme rata potresali štrajkovi. Sve to vreme na Monrmatru se odvija poseban život, ovde se vode ljuti sporovi bez kompromisa na temu: šta se zaista može smatrati kubizmom. Vrativši se s fronta,  Apoliner piše Pikasu u Rim: “Ovde su svi u nekoj žurbi,  u stalnom pokretu. Kroz boje i slova osećamo da se pobeda približava.“
 

Siže izložbene epopeje „1917“ koja je isto onoliko o umetnosti koliko je  i prožeta istorijom,  čine vojne dejstva. Slikari ih stvarajau  i izražavaju, slave ili mrze,  ili se pak trude da ih uopšte i ne primete. Godne   1917. vojna  mašina je stekla ogrmnu silu: artiljerija je postajala sve  ubjitija, a njena oruđa tuku ne samo na bojnom polju i u nebo,  nego i po brdima. Feliks Valoton  prevodi bitku na Verdenu na jezik apstraktnih linija-reflektora,  buktinje koje plamte crno-plavim bojama i utapaju se u kolutove  dima. A u revolucionarnom baletu“Vatromet „ mladog Stravinskog  zajedno sa muzikom gore i dekoracije futuriste Đakoma Bala,  ali je oganj prvog rata bio isuviše blizu,  da bi se premijera u Rimu mogla uvrstiti u stavralačko otkrovenje. Umetničkim odgovorm,  ako ne i pravim protestom,  mogao se smatrati i pokret“dada“ rođen u Cirihu te godine. Rat je rušio zemlju i od života otimao gradove, a dadaisti su svrgavali zakone umetnosti,  šamarali društveni ukus  i skidali autoritete. 

Regrutacija u Americi: “Potreban si američkoj vojsci „ pretio je kažiprstom ujaka Sam sa plakata Džejmsa Motgomerija Flega

Te godine,  1917. , u SAD su tražili regrute. “Potreban si američkoj vojsci !“pretio je  ujka Sam kažiprstom upreneim u prolaznike   sa plakata Džejmsa Montgomeri  Flega. On je  sa još desetak najboljih slikara  pod rukvodstvom  Čarlsa Dania Gibsona,  prekrasne   „Devojke „ koje su na početku Prvog svetskog rata bile izgubile bilo kakvu  privlačnost,  radili za američku propagandu, slikovito objašnjavajući zbog čega su SAD rešile da se late oružja. 

„Tranšejska umetnost „

Jedan od razdela na izložbi „1917“ posvećen je „tranšejskoj  umetnosti. “ Odmah pored  Dišanovog pisoara  na policima  u dvojniom redovima su se psotrojile anonimne divizije čaura,  na kojima su izgravirani cvetovi, imena,  datumi.  Te iste čaure preobraćale su se u vaze  ukrašene dugmadima sa bluza nemačkih vojnika, cevčicama za opijum ili čak činijice sa ironičnim zapisom na dnu „Neka je đavo nosi,  ona je prazna !„. O novoj umetnosti govore i užasvajući gipsane maske  sa opekotinama i posekotinama  po obrazinama. Samo u Francuskoj rat je unakazio lica 12 hiljada muškaraca  i tih neloliko desetina gipasnih maski prdstavljenih u Mecu  slivaju se u jedinstvei portret sa razdrobljenom čeljušću, samo je na ponekom ostalo po jedno oko. 

Rusija na izložbi istorije „1917„

Što se tiče Rusije, u njoj se istorijski događaji 1917.  u drugi plan odstrnili  umetnička dešavanja. Stvaralačko osmišljavanje revolucije  stiglo je sa nevelikm zakašnjenjem: na prve portrete Leljima trebalo je pričekati minimum godinu dana.  Po želji kustosa,  kulturu Rusije na izložbi „1917“.  predstavljaju dva slikara,  svaki opijen svojom ličnom srećom,  kao da na svetu nema ni cara, a  desnih  i levih ne samo što nema,  nego kao da niakd nisu ni postojali. To su Vasilij Kandinski  koji peva himnu,  ali ne revoluciji,  nego svojoj mladoj i lepoj  ženi Nini i Mark Šagal koji sa prekrasnom Belom visoko preleće Vitbesk. 
 

Pikasova „Parada“,  platno veličine 10 H 16 metara,  rađeno za balet Đagileva, spomenik najvećem pozorišnom promašaju 

Za Rusiju je,  istina u tuđini,  nastupao i Sergej Đagilev. Na kraju labirinata  otvara se „Parada“-platno razmere 10 puta 16 metara.  To je značajno platno, spomenik najznačajnijeg teatarskog promašaja   čiju su slavu sa slikarem Pikasom podelili Đagilev,  Kokoto i Sati. Publika je sa ogorčenjem  bežala iz pariskog pozorišta „Šatle“.  Jednom prilikom će povodom tog kraha,  Kokto zapisati: “Smeh je u nama samima. Važno je da to shvtimo čak i u najsloženijim momentima istorije. “

Ali godine 1917.  smeh još uvek nije postao oružje masovnog poraza. To će se dogoditi tek kasnije. 

Izložba je otvoena do 24. septembra 2012. 

www. centerpompidou-metz