17. mart može se uporediti sa terorističkim akcijama u Moskvi

Sa premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom pokušavao sam da se sretnem više puta. Kolege u Beogradu su mi stalno ponavljali, da je gospodin Koštunica dosta zatvoren čovek i da ne voli da daje intervjue pred kamerama. Međutim prilikom svakog dolaska u Srbiju ponovo sam slao dopise u Kancelariju Koštunice, tražio pomoć od onih, koji ga dobro poznaju. Najzad, u martu 2004. godine dobio sam intervju. Do susreta je došlo neposredno nakon dramatičnih događaja na Kosovu i Metohiji.

Upitao sam premijera, šta se ustvari događalo 17. marta 2004. godine na Kosovu? I, kako se može oceniti delatnost mirotvoračke misije NATO-a, koja je bila dužna da štiti srbsko stanovništvo u pokrajini.

- 17. mart 2004. godine može se uporediti sa terorističkim akcijama u Njujorku, Madridu i Moskvi. Radi se međunarodnom terorizmu. Samo što se sada on premestio iz ogromnih megapolisa u manje gradove i sela na Kosovu, u kojima živi srbsko stanovništvo. Albanski terorizam ima veoma precizan cilj – etnička čišćenja. I po tome se albanski terorizam razlikuje od terorističkih akcija u Njujorku, Moskvi i Madridu. To nije samo moje mišljenje, tako su poslednje događaje na Kosovu ocenili mnogi političari u svetu i dali im jasnu definiciju – etnička čišćenja i terorizam. Za Zapad je takvo ponašanje kosovskih Albanaca bilo potpuno neočekivano. Ali poslednji događaji na jugu Srbije za nas nisu bili neko veliko iznenađenje. Etnička čišćenja na Kosovu su davno početa. Srbe metodično proteruju iz gradova i sela, gde su vekovima živeli njihovi preci. Od 17. do 19. marta 2004. godine sa Kosova je proterano 4000 Srba, mnogo njihovih kuća je spaljeno, imovina uništena. Uništeno je nekoliko desetina pravoslavnih crkava i manastira.

Od 1999. godine, od kada je na Kosovu počela da radi mirotvoračka misija NATO-a, iz pokrajine je nasilno proterano preko 250 hiljada Srba. Tako da događaji 17. marta, ponoviću, za nas nisu bili neočekivani. To su posledice politike kosovskih separatista, na koje smo odavno upozoravali međunarodnu zajednicu. Celom svetu smo glasno govorili šta se ustvari dešava na Kosovu, međutim nisu želeli da nas čuju. Situacija u pokrajini je uvek bila nebezbedna za Srbe. Oni, koji su hteli da se vrate na svoja ognjišta, nisu to mogli učiniti zbog straha za svoj život i život najbližih. Dve trećine Srba sa Kosova je bilo prinuđeno da napuste pokrajinu, ovde je danas ostala samo trećina srbskog stanovništva. Užasavajući cifra – samo se hiljada stanovnika odlučila za povratak u pokrajinu. To je osnovni razlog zašto je na Kosovu jednostavno opasno živeti.

Drugi razlog – na Kosovu za Srbe nema slobode kretanja. Ljudi mogu da se kreću samo uz pratnju vojnika Kfora. Alabanski teroristi su ubili mnogo Srba, etnička čišćenja su sprovođena u prisustvu NATO-a, albanski teroristi se nikoga ne boje. Tako da je gotovo pet godina, nakon što je Kosovo dospelo pod kontrolu NATO-a, za Srbe tamo bila krajnje teška situacija. I moglo se pretpostaviti, da će teroristi, koji su stalno držali u strahu preostale Srbe, jednog trenutka pokušati da očiste pokrajinu od svih pripadnika druge vere ili druge nacije. Smatram da je mirotvorstvo NATO-a i UN doživelo potpuni fijasko. Vojska i policija su jednostavno bili u obavezi da zaštite starce, žene i decu od nasilja. Oni to nisu učinili.

Premijer Koštunica je bio ubeđen da se mirotvorstvo NATO-a u ovom regionu nalazi na ivici potpune propasti.

- Sve ovo vreme ni vojska, ni policaja UN jednostavno nisu sprovodili mandat koji su dobili od Saveta bezbednosti UN. Znali su da je situacija u pokrajini krajnje složena i nebezbedna. Međutim više su vodili brigu o svojoj bezbednosti, nego o bezbednosti srbskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. A zatim su Amerikanci počeli jednostavno da smatraju da je tamo sve u redu, da je njihova misija je završena. Sve je OK, Albanci su se prevaspitali i postali poslušni. Buš je odmah odlučio da smanji broj američkih vojnika. Međutim upravo tada su Albanci osetili svoju nekažnjivost. Navikli su da ih ceo svet žali i pomaže im, i da prećutkuje da OVK nastavlja ubijanje Srba, dočekujući ih iza ćoška. UN, EU i NATO jako su želeli da prikažu pozitivne rezultate povodom petogodišnjice mirotvorstva na Kosovu. Svi su govorili da je već nađeno političko rešenje, da će Kosovo biti višenacionalna i mirna pokrajina. U Vašingtonu su čak odredili datum. Godine 2005. trebalo se definitivno opredeliti povodom statusa Kosova. Kfor je prekinuo kontrolu pojedinih krajeva i u perspektivi je hteo da prenese svoje funkcije na međunarodne policijske snage i posmatrače OEBS. Čim su Natovci napuštali srpske enklave, odmah je započinjalo ubijanje Srba. Ponavljam, nenaoružani Srbi su bili prepušteni oči u oči sa albanskim teroristima.

Zapadna medijska sredstva su radila samo u jednom pravcu – na Kosovu je sve dobro, nastao je mir. Ali to nije odgovaralo istini. 17. mart je pokazao stvarno stanje stvari i pravo lice albanskih terorista. Nisu se uplašili niti 17,5 hiljada vojnika i oficira NATO-a, niti nekoliko hiljada policajaca UN, niti svetskog javnog mnjenja, koje je uvek bilo lojalno svim akcijama Albanaca, i počeli su pravi pogromi i ubistva. Ne znam, možda je i bila neka naredba od NATO-a za ovu operaciju. Istorija će pokazati, ali zapanjuje sinhronizovanost događaja u svim enklavama, ne samo na severu Kosova. Znači da su se za to dobro pripremali. Čudno, ali je obaveštajnih službi iz celog sveta na Kosovu više nego dovoljno. Morali su znati šta sprema Priština. Ili su znali, ali jednostavno prećutali. Komandant južnog krila NATO-a admiral Džonson, već nakon 19. marta je oglasio na ceo svet, da Albanci sprovode na Kosovu etničko čišćenje i da je to unapred pripremljena akcija. Ali kako je ova akcija mogla da prođe mimo zapadnih obaveštajnih službi, mimo NATO-a, koji su, kako oni tvrde, držali situaciju pod kontrolom.

Konstantin Kačalin,