Kako je Srbija zabranila Rusiji da je podržava u UN

Piše Petar Iskenderov

Sporazum koji su 19. aprila u Briselu posle desete runde pregovora potpisali premijer Srbije Ivica Dačić i lider kosovskih Albanaca Hašim Tači izazvao je oduševljenje gotovo svih uključenih strana u pregovarački proces – rukovodstva Kosova, Evropske unije, SAD i NATO-a. Izuzetak su samo Srbi, a posebno kosovski Srbi. Ova važna činjenica izaziva sumnju u to da li je ovde zaista reč o kompromisu. Čitav razvoj događaja sve više podseća na situaciju u kojoj jedna strana slavi pobedu, dok druga mora da se pravda javnosti u svojoj zemlji zbog predaje.

Premijer Dačić doduše i u datim okolnostima pokušava da „uz vrlo gorak ukus u ustima sačuva pozitivan izraz lica“. Prema njegovim rečima, nema nikakve osnove ni razloga da se govori o izdaji srbskih nacionalnih interesa, ili čak o predaji. On napominje da je niz zahteva srpske strane ušlo u završni dokument. Oni pružaju srbskoj zajednici u Kosovskoj Mitrovici pravo na „sopstvenu imovinu, bankovni račun, skupštinu, predsednika, zamenika predsednika i savet kao neku vrstu vlade“. Međutim, suština problema leži u činjenici da će svi ti organi i institucije biti pod administracijom samozvane države Kosovo. Kako je objavio (nažalost, sasvim opravdano) prištinski list na albanskom „Koha ditore“, i policija i pravosudni organi na Severu Kosova funkcionisaće „kao deo jedinstvenog pravnog sistema Kosova“. Kada se za tako uslovna ovlašćenja kosovskih Srba ima u vidu ustupak na koji je morao da pristane Beograd – saglasnost Srbije da ne blokira članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, drugim rečima u UN – uopšte ne iznenađuje to što je Hašim Tači već objavio da potpisani dokument „predstavlja ‘de jure’ priznanje Kosova od strane Srbije“.

U datim okolnostima nije teško predvideti dalji razvoj događaja. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun je već dao jednu od smernica kada je pozvao strane da „preduzmu konkretne korake za odgovorno sprovođenje sporazuma“ koji je, kako kaže, „prekretnica“ u odnosima dveju strana. Ujedinjene nacije su sada spremne da „pomognu“ stranama u sprovođenju sporazuma, tako da pristupanje Kosova UN po svemu sudeći nije daleko.

Ova ocena se prilično poklapa sa stavovima američkog državnog sekretara koji je iz senke nadgledao pregovore u Briselu. Prema rečima Džona Kerija, potpisani sporazum je „zahtevao kompromis i hrabrost na obe strane“. Odmah su izrazili svoje zadovoljstvo i lideri Evropske unije na čelu sa predsednikom Evropskog saveta Hermanom van Rompejem.

Nema sumnje da će u sedište UN uskoro stići zahtevi za prijem Kosova u Ujedinjene nacije i u druge institucije ove organizacije. Takvi zahtevi će biti potkrepljeni pozivanjem na famoznu 14. tačku sporazuma, koja je izazvala najviše polemike, ali se ipak zadržala u konačnoj verziji dokumenta. Radi se o tome da Srbija ne samo da neće blokirati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući i UN, nego neće „ohrabrivati“ ni druge države da to čine. Pod pojmom „druge države“ u datom slučaju se pre svega misli na Rusiju, koja je na taj način lišena zakonskih osnova da podržava Srbiju u UN – pritom onemogućena je od strane same Srbije. Ministar za pitanja bezbednosti Kosova Agim Čeku, bivši ozloglašeni komandanat „OVK“, vrlo je direktno rekao da dogovor Beograda i Prištine „stvara pozitivnu atmosferu za one zemlje koje još nisu priznale Kosovo“.

Geopolitika haške dobrote
Oslobađajuća presuda Ramušu Hajradinaju u Hagu geopolitički je još opasnija nego oslobađanje Gotovine i Markača. Pa ipak, ona nije bila nepredvidiva: osuda Haradinaja bila bi dobrovoljno samobičevanje na koje Zapad svakako nije spreman.

Situacija izgleda katastrofalno i nosi nepredvidljive i dalekosežne posledice za same kosovske Srbe koji su se već izjasnili da ne priznaju taj dokument, ali i za stabilnost na Balkanu uopšte. Pored prisilne integracije Kosova u razne međunarodne institucije, treba svakako očekivati aktiviranje albanskog faktora i u drugim područjima na Balkanu, gde će lokalni radikali bez sumnje pokušati da ponove uspešan kosovski scenario. Uz podršku njihovih napora od strane pojedinih zapadnih krugova, a kada se ima u vidu i neslavno iskustvo briselskih pregovora, može se očekivati raspad Makedonije, Crne Gore i Srbije (gde će još jedno „Kosovo“ postati opštine Preševo, Medveđa, Bujanovac i Sandžak).

Što se tiče Srbije, koja se zadovoljila samo „kozmetičkim“ ustupcima za kosovske Srbe, ona je sama sebe lišila mogućnosti rešavanja pitanja u širem kontekstu – u vidu sistema teritorijalne kompenzacije, kao i mehanizama za zaštitu sunarodnika u drugim delovima Balkana – pre svega u Republici Srbskoj. Bosanski Srbi, koji nisu bili uključeni u rešavanje međuetničkih i teritorijalnih pitanja pošto je kosovska kriza privukla svu pažnju međunarodnih krugova, odmah su sledeći posle kosovskih Srba koji gube u briselskim pregovorima.

I na kraju, teško je ne zamisliti se ozbiljno o unutrašnjim političkim posledicama ovog događaja. Pitanje Kosova je bilo jedno od retkih, ako ne i jedino u vezi kojeg je u srbskom društvu vladalo jedinstvo, ono je na taj način bilo glavno sredstvo političkog i duhovnog ujedinjenja. Sada je to vrlo osetljivo jedinstvo poremećeno pa je neizbežan novi krug unutrašnjih političkih tenzija u Srbiji. Pitanje Kosova od sada neće ujedinjavati, nego će razdvajati srbsko društvo.

Autor je doktor istorijskih nauka, viši naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka i spoljnopolitički komentator radija „Glas Rusije“.

Original publikacije

Zabranjeni su kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije.