O borcima iz drugog svetskog rata

 Biljana Plavšić u svojoj kljizi "Svedočim" ističe da je jedna organizacija kojoj je nastojala da posveti pažnju - Četnička organizacija RS.

"Tako nazivah tu grupu ljudi, starih boraca, nepravedno optuživanih mučenika, a bilo ih je više, organizacija, rascepkanih po regionima. Tako je to kod nas Srba" - objašnjava ona i navodi:

"Održavala sam vezu sa četničkom organizacijom Semberije i Majevice i imala sam utisak da su neki članovi učestvovali u javnom životu Bijeljine - što je bilo dobro. Možda je to bilo nedovoljno, ali uvek mi je bilo drago da ih njihova sredina uvažava što su ovi stari veterani i zaslužili".

Iako Brčko nije daleko od Bijeljine, oni su imali svoje posebno udruženje. Sa njima je bila kada su sahranjivali zemne ostatke svojih najbližih koji su stradali od komunista iza Drugog svjetskog rata.

"Bilo je stravičnih priča i sećanja o toj tragediji koja je zahvatila cele porodice iz tog kraja. Po tri-četiri brata, zajedno sa ocem, ubijani su dok je ženska čeljad naterana da igra kolo za vreme tog zlodela. Bili su krivi što se nisu hteli odreći svoje vere i tradicije i to su im činile njihove komšije, čak i rođaci koji su rođeni u istoj veri. To je ogromna tragedija mojno, šta i gde sa sobom? Paljansku atmosferu mogla sam da podnesem par dana, ali ne duže" - navodi ona.

"Ipak je bolje biti dalje od tog centra i odlučim da krenem prema Zapadu, možda ću u Banjaluke nacije. Za mene neprebolna" - ističe Plavšićeva.

Ona piše da je izglasan Zakon u Narodnoj skupštini RS o izjednačavanju u pravima svih učesnika Drugog svetskog rata, ali od toga ti ljudi, koji su već u godinama, nisu imali nikakvu korist.

"Na taj način bili su još jednom prevareni. I uvek sam bila na njihovoj strani zato što su nezasluženo strašno propatili i zato što su njihov primat prvih u Evropi koji su se suprotstavili okupatoru, prigrabili drugi, kao i njihove pobede i njihovu žrtvu za svoj narod" - piše Biljana Plavšić i dodaje:

"Iz moje pozicije osuđenika zato što sam bila na strani svog naroda i čameći u zatvoru, ali ne u komunističkim kazamatima, ja ih još bolje razumem i saosećam sa njima".

U avgustu 1994. opet se našla u situaciji da traži mjesto gdje će da živi, pa makar i za kraće vrijeme.

"Na mostu (prelaz Karakaj kod Zvornika - op. priređivača) počela sam da razmišljam šta će biti sa svim započetim i planiranim humanitarnim aktivnostima, šta sa ranjenicima u tri bolnice u Srbiji koje redovno obilazim. Šta sa započetim poslom oko proteza u rehabilitacionom centru `Rudo`.

Za organizaciju tih poslova Beograd ima više prednosti nego RS. Naravno, u tim razmišljanjima bila je i moja majka koja ostaje na drugoj strani Drine i onda, konaču a možda ću `sidro baciti` u Bijeljini. Ipak sam prošla Bijeljinu - nešto mi je tu mnogo trgovine u ratno vreme. Nisam protiv trgovine, naprotiv, volim sposobne, nadarene ljude za taj posao, ali neka je sve čestito i neka nije u ratu, kada ljudi ginu" - objašnjava Plavšićeva.