Kosovo 98: Ričard Holbruk i Slobodan Milošević

U oktobru 1998. godine u Beograd je skoro svakog drugog dana avionom dolazio specijalni predstavnik Bila Klintona na Balkanu Ričard Holbruk. On je nazivan „ocem“ Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je 1995. godine okončan rat u Bosni i Hercegovini.

Holbruk je dobro poznavao Miloševića i odlično je shvatao da treba delovati samo s pozicija sile. Otvoreno je govorio da će, ako Milošević ne pristane na uslove Vašingtona, NATO početi da bombarduje zemlju. Klintonu je bilo potrebno da po svaku cenu podrži Tačija i njegovu družinu pre nego što počne zima.

Jugoslovenska vojska je do tada već vratila pod svoju kontrolu značajan deo Kosova. I SAD su primenile otvorenu ucenu – ako ne bude mira s šiptarima, spremajte se na najgore. Slobodan Milošević je bio primoran da popusti. Tih dana sam bio u Beogradu i mnogo sam razgovarao s kolegama-novinarima. Svi su govorili o tome da Milošević odlično zna da će protiv Srbije koliko danas-sutra biti započet rat. NATO se za to priprema već više od šest meseci. Međutim, još nije dovoljno zagrejano javno mnjenje SAD i Evrope, za to su potrebni vreme i novac. Jedan moj prijatelj u Beogradu je rekao još otvorenije: „Amerikanci ne vole da ratuju zimi – hladno je i loša je vidljivost za avijaciju. U takvim slučajevima je bolje ne rizikovati.“

Odmah nakon što je Milošević 13. oktobra 1998. godine pristao na Holbrukove i Klintonove uslove počela je nova antijugoslovenska propagandna kampanja. Prvi su nastupili Ibrahim Rugova i Hašim Tači. Govorili su da nisu zadovoljni dogovorima o mirnom rešavanju kosovskog problema i da nikad neće poverovati u dobru volju jugoslovenskog rukovodstva. I ponovo su apelovali na Amerikance da nanesu udarac srbskim snagama.

15. oktobra 1998. godine svetskoj i evropskoj javnosti s istih borbenih pozicija u Ženevi se obratio „politički predstavnik OVK“ u Švajcarskoj Badil Mahmuti. Na specijalno organizovanoj konferenciji za novinare u ženevskoj Palati nacija, nazvao je „apsurdnim“ odluku o tome da se na Kosovo smesti 2000 posmatrača OBSE optuživši vlasti SRJ da nameravaju da ih učine „taocima“ u slušaju vazdušnih udara NATO. Mahmuti je zahtevao da OVK učestvuje u pregovaračkom procesu o Kosovu dovevši u sumnju dogovore emisara Ričarda Holbruka i predsednika SRJ Slobodana Miloševića. „Niko nema prava da zaključuje sporazume o statusu Kosova bez učešća OVK, a ona ne vidi nijedno drugo rešenje osim nezavisnosti,“ – konstatovao je Tačijev predstavnik. „Naše mogućnosti su prilično jake i imamo sredstva da odgovorimo,“ – istakao je Mahmuti stavivši do znanja da će ova pretnja biti ostvarena ako rukovodstvo SRJ ne ispuni svoje obaveze.

Mahmuti je tada takođe rekao da OVK „nema problema s oružjem, na Balkanu ga ima mnogo,“ dodavši: „Spremni smo da nastavimo oružanu borbu sve do oslobođenja.“ Predstavnik OVK je tog dana u Ženevi davao protivrečne izjave o građanskim pravima Srba u budućoj „nezavisnoj državi“. Prvo je tvrdio da će „u našoj nezavisnoj državi“ srbska manjina imati ista prava kao Albanci i srbskoj manjini „se neće svetiti“. Međutim, već nekoliko minuta kasnije insistirao je na tome da Srbi i Albanci koji imaju različitu istoriju i kulturu ne mogu da žive zajedno.

Iz Mahmutijevog govora bilo je jasno da Tači i Rugova budno prate situaciju albanskog stanovništva u susednim zemljama. On je, između ostalog, kritikovao Makedoniju zbog „stalne diskriminacije Albanaca“ pozvavši međunarodnu zajednicu da u ime očuvanja „stabilnosti“ izvrši „pritisak“ na vladu ove zemlje. U suprotnom slučaju će, upozorio je, Makedonija „imati iste probleme“. Ispostavilo se da su Tači i njegova družina odmah posle potpisivanja sporazuma između Miloševića i Holbruka počinjali da diktiraju svoje uslove i Makedoniji, gde je to vreme predsednik bio izuzetno iskusan političar Kiro Gligorov. On je odlično shvatao da šiptari u svakom trenutku s reči mogu preći na delo i tada će početi novi rat na Balkanu.

Konstantin Kačalin,