Haške konvencije: Nikolaj Drugi kao ideolog razoružanja

Ideja o globalnoj kontroli naoružanja traje 115 godina. Inicijator svetske konferencije o razoružanju bio je ruski car Nikolaj Drugi. Diplomatska prepiska sa njegovim partnerima koju je započeo Peterburg, trajala je do kraja 1898. godine kada je na kraju bilo odlučeno da se sazove forum u Hagu. Priprema za njega trajala je još nekoliko meseci. Prva Haška konferencija otvorena je 18. maja, na rođendan cara, i trajala je do 29. jula.

Zašto se ideja kontrole naoružanja, stvaranja nekih humanih okvira za vojna dejstva pojavila upravo u to vreme? Neki istoričari stiču nekoliko povoda. Prvi je politički: stvaranje stabilne i povoljne međunarodne situacije u Evropi za Rusiju. Drugi je ideološki: formiranje lika velike imperije kao nosioca ideje mira i pravednosti. I treći je finansijski: zamrzavanje vojnih budžeta, što je za Rusiju koja je osećala ekonomske teškoće igralo važnu ulogu. A u celini Nikolaj Drugi je rešio da nastavi politiku svog oca, Aleksandra Trećeg, koji je ušao u istoriju kao mirotvorac. To je jedini ruski car pri kojem Rusija nije vodila ni jedan rat.

Haška konvencija bila je prvi međunarodni dokument o zakonima i običaja rata koji je ograničio primenu nekog naoružanja. Može se reći da je on postavio osnovu za međunarodni sistem bezbednosti. Međunarodno-pravne norme rata koje su razrađene na Haškim konferencijama 1899. i 1907. godine razvijene su u Ženevskim konvencijama 1949. godine.

Konvencije ostaju na snazi i danas – uglavnom kao formulacija principa i normi međunarodnog prava koje se odnose na rat i koje priznaje većina država. Njihovo poštovanje je obavezno, a kršenje se ocenjuje kao ratni zločin koji podleže kažnjavanju. Da istaknemo da je Sovjetski Savez čak za vreme Drugog svetskog rata izjavio da namerava da poštuje stavove konvencije, ali pod uslovima uzajamnosti. Pri tome neke tačke, između ostalog one koje se tiču humanog obraćanja sa ratnim zarobljenicima, SSSR je poštovao bespogovorno, bez obzira na zlodela nemačkih fašista u pogledu sovjetskih ratnih zarobljenika.

Ipak norme odražene u Konvencijama pomalo su udaljene od realnosti. Ako bi se ispunjavale bukvalno, ratova ne bi bilo odavno. Ali nažalost, popularni u svoje vreme izraz „mir svetu“ ostaje do danas samo parola, kaže vojni istoričar, potpukovnik Jurij Veremejev.

- Ova pravila nisu uzimala i ne uzimaju u obzir realije rata. Zato, niko ih faktički nikada nije poštovao – u svakom slučaju u punoj meri. Države, polazeći od svojih interesa i zadataka, mogle su da ih primenjuju selektivno. Istovremeno ova konvencija je poslužila kao oruđe propagande u pogledu protivnika. Opšteprihvaćeni postupci su da se protivnik optuži za sve smrtne grehove. Tim pre što svaka konvencija predviđa sankcije protiv države, armije koje ne poštuju ove nrome. A u ratu uvek ima pobeđenih i pobednika. I niko nikada pobedniku ni za šta nije sudio.

Da, opet ta ustaljena fraza – dvostruki standardi. Očigledan primer savremenog tumačenja haških konvencija od strane Zapada je delatnost Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Dejstva jednih balkanskih generala i bivših lidera proglašavaju se ratnim zločinima, drugih (čitaj – saveznika) – samoodbranom i borbom za nezavisnost. Po rečima Jurija Veremejeva, međunarodne konvencije se ne sklapaju kako bi se poštovale neopozivo. Granice poštovanja svakog sporazuma ograničavaju se sopstvenim interesima zemlje – tako ih je uvek razumevao čitav „civilizovani svet“. I samo Rusija je smatrala: Ako si dao reč, drži je.