Ujedinjeni ekonomski emirati?

Zemlje Persijskog zaliva planski kupuju aktive najvećih zapadnih kompanija. Investitori iz arapskih zemalja ne samo da koriste povoljne uslove, nego i sami osnivaju na teritoriji drugih zemalja stabilne finansijsko-industrijske strukture. U Evropi je to već počelo da izaziva nemir. Neki analitičari i mediji su počeli da govore o planskoj ekonomskoj ekspanziji arapskih zemalja na Zapad.

„Nova arapska imperija“ – tako se zove članaka u španskim novinama La Vanguardia. Podaci, koje su njeni novinari sakupili, stvarno, impresioniraju. Tako, Katar poseduje Shard i svetski trgovački centar Harrods u Londonu. Osim toga, Doha kontroliše i francuski informacioni gigant Lagardère i legendarnu američku juvelirsku marku Tiffany, nemačke firme Volkswagen-Porsche i Siemens. Ujedinjenim Arapskim Emiratima pripada 100% španske naftne kompanije Cepsa, oni su partneri General Electric, Airbus i Boeing-u. Kuvajt je kupio evropski centralni ofis Bank of America, ulaže sredstva u najveći građevinski poduhvat Hudson Yards u Njujorku. Osim toga, ove zemlje praktično preuzimaju kontrolu nad svetskim fudbalom.

„Vlasti zemalja Persijskog zaliva govore da među njima vlada žestoka konkurencija. I zato, kada, na primer, Katar objavi o nekom svom grandioznom projektu, onda Saudijska Arabija mora da odgovori nečim ništa manje grandioznim. To je Istok! Najverovatnije, da su vlasti lukave na istočni način: u poslednje vreme u njihovim potezima se ne vidi konkurencija, a začuđujuća usklađenost (makar za vreme „arapskog proleća“). Ali, o ekspanziji se još ne može govoriti, smatra direktor Centra političkih sistema na fakultetu svetske politikologije MGU „Lomonosov“ Vasilij Kuznjecov.

- Postoje, naravno, ideje o porastu uticaja u međunarodnoj ekonomiji i međunarodnoj politici. Određene poteškoće su posledica toga što se politika zemalja Persijskog zaliva, uglavnom, formira subjektivno. U tim monarhijama spoljnopolitičku strategiju pravi uzak krug ljudi iza zatvorenih vrata. To povećava političku nepredvidivost, nosi određeni rizik. Može se govoriti – čisto teorijski – o ideji obnavljanja nekakvog jedinstva arapskog sveta. Ali, te ideje ne dolaze od svojih političkih elita, već od određenih grupa.

Treba reći, da mnogi ne misle na ovaj način. Kako, osim ekspanzija, mogu da se nazovu ogromne finansijske investicije arapskih zemalja u evropske i američke građevinske, industrijske i bankarske projekte? A ova ekspanzija se najbolje vidi u dvema granama: vazdušni saobraćaj i fudbal. Ekonomista i istoričar Olivija Orosko iz Centra za proučavanje arapskog sveta, kaže da se Persijski zaliv pretvara u transportni čvor, most između Evrope, SAD i Azije. Doha, Dubai i Abu Dabi su sada zauzeti izgradnjom veličanstvenih međunarodnih terminala, pored kojih će biti izgrađeni trgovački centri i hoteli. I u inostranstvu se posao sa avioprevoznicima Katara i UAE razvija uspešno: njihove državne avionske kompanije stalno otvaraju nove linije u SAD, Aziju, Afriku i na Srednji istok i smatraju ih najboljim na svetu. Što se tiče fudbala, dovoljan je jedan španski primer. Tamo, u okviru jedne dobro osmišljene PR akcije, vešto komuniciraju dva moćna sredstva propagande: klub „Real Madrid“, čiji je sponzor avionska kompanija Emirates, a sponzor „Barselone“ je njihov konkurent Qatar Airways.

Jednom rečju, očigledno je da Doha, Dubai i Abu Dabi rade po detaljnom i usaglašenom planu. Za sada se može govoriti o stvaranju ekonomskog prostranstva. A, dalja ekspanzija može preći i na politički nivo, smatra stručnjak za Istok iz Instituta za strateške prognoze Sergej Demidenko.

- Sada su finansijske elite Persijskog zaliva deo svetske elite. Ove države se više ne boje represija sa strane Zapada, oni imaju mogućnost da ostvaruju u potpunosti samostalnu političku liniju. Oni sada nisu odmetnici, nisu outlaw – oni su u potpunosti ravnopravni partneri zapadnih firmi i krupnog kapitala. Ogromna sredstva su investirana u Evropu. Uzimajući u obzir njeno stanje, teško da će moći bez arapskog novca. U vezi sa tim, ja prognoziram da će doći i do političke i do kulturne ekspanzije.

Stručnjak ne isključuje mogućnost da radikalne organizacije, koje sada rade u Evropi, finansiraju određeni krugovi iz zemalja Persijskog zaliva. Oni su još pomalo oprezni, rade uzdržano. Međutim, treba imati u vidu i argument da Katar i Saudijska Arabija smatraju da je na njima neka „istorijska misija“ u širenju „istinskog islama“ – vahabizma, salafizma. Gospoda iz Dohe i Dubaija nisu samo biznismeni, oni su i provodnici ove „božje volje“. Tako da bez politike, pomešane sa religijom, neće moći nikako.

Igor Silecki,