Naučnici napisali punu „biografiju“ praistorijskih bizona

Ruski naučnici pružili su prvi detaljni prikaz načina života praistorijskih bizona. Do sada o fosilnim preživarima iz ledenog doba postojali su samo fragmentarne predstave, jer je u svetu pronađeno veoma malo dobro očuvanih ostataka njihovih predstavnika. Rusko otkriće – celoviti primerak praistorijskog bizona, koji je pronađen prošle godine na krajnjem severoistoku Rusije, u tundri,- omogućava svestrano proučavanje „biografije“ praistorijske životinje.

Praistorijski bizoni su bili među najbrojnijim vrstama životinja ledenog doba, ali za naučnike oni su dugo vremena predstavljali zagonetku. Radi se o tome, da pronađeni ostaci životinja nisu omogućavali da se napravi kompletna slika o njihovom načinu života. Tokom proteklih stotinu o po godina na prostoru Evroazije i Severne Amerike bilo je samo nekoliko pronalazaka. Uz to, veći deo su činili predstavnici daleko stariji od 10 hiljada godina, i veoma su loše bili očuvani. Tako da je bilo veoma teško precizno reći o vrsti njihove ishrane, specifičnostima adaptacije na hladnu klimu, prirodnu okolinu u kojoj su živeli.

Ostaci džinovskog primerka, koji je pronađen prošle godine u ušću reke Raučua na zapadu Čukotke, na krajnjem severoistoku Rusije, omogućavaju da se gotovo u potpunosti rekonstruiše način života praistorijskih bizona. Meštanin je pronašao dobro očuvani primerak životinje, - sa kožom i krznom, čak se očuvao sadržaj želuca praistorijske životinje. Izuzetan pronalazak su proučili paleontolozi nekoliko ruskih akademskih instituta.

Prema podacima radiougljeničke analize, ovaj bizon je živeo pre 8 hiljada godina, početkom srednjeg holocena. U permafrostu na severoistoku Rusije dosta često se pronalaze zamrznute životinje i mumije sisara pleistocena: mamuti, nosorog krznaš, konji, žderavci, leminzi,- ističe učesnik projekta Fjodor Šidlovski. Međutim ostaci bizona holocenskog doba do sada se nisu sretali. Pronalazak na reci Raučua je prvi svoje vrste.

Najverovatnije bizona su napali vuci. Na to ukazuju duboke povrede na kostima, od ujeda. Takvi tragovi su više karakterisični za čopor vukova, nego za medveda ili pećinskog lava. Prema stanju zglobova, bizon je bio 6-8 godina star.

Krzno fosilnog bizona je bilo jače, nego kod njegovih potomaka, savremenih kanadskih šumskih bizona, imalo je bolje karakteristike zaštite ot hladnoće. To su rezultati ispitivanja primerka bizona, koja su izvršena uz pomoć elektronskog mikroskopa sa skeniranjem.

Naučnici su ispitali ostatke hrane iz želuca bizona. Ispostavilo se da je meni praistorijskog džina sadržao livadske žitarice, šaš, žbunje. Po svemu sudeći bizon se hranio na vlažnim livadama, u šipražju. Osim toga se hranio mahovinom, koja nema hranljive vrednosti. Očigledno je ona dospela prilikom zahvatanja trave uz samu zemlju.

Olga Sobolevska,