U regionu je stanje idealno. Svi su u Evropskoj uniji ili nadomak nje, a Srbija je „faktor stabilnosti”. U Hrvatskoj većina građana veruje da je srbska kultura izvor zločina. Ustaški fašisti, prema tome, bili su borci za slobodu i pravdu, istina na pogrešnoj strani, ali niko nije savršen. U savremenoj Hrvatskoj, međutim, ima i građana i političara koji ne žele da razularena rulja raznih fašisoidnih i verski zatucanih fanatika određuje kako će biti tumačen zakon. Da ulica i razni potomci „državotvornih” „jasenovačkih mesara” zamene državni sabor. Međutim, razlika u odnosu prema Srbima, recimo vođstva vladajućeg SDP Hrvatske i ekstremista koji sakupljaju potpise za stavljanje srpske kulture van zakona, leži samo u uglu gledanja. Prvi bi ih gonili u planini, a drugi bi mogli i da ih istrpe, ali u Nacionalnom parku. Za sve navedeno nije kriv hrvatski narod, već njegova identitetski nestabilna i mržnjom zatrovana elita. Naravno, mnogo su neshvatljivo i neoprostivo krive i savremene vlade SR Nemačke.
Evropom luta član predsedništva Bosne i Hercegovine i objašnjava kako je islam u ovu zemlju došao pre hrišćanstva. Poručuje i da je u Srbiji sazrela generacija političara spremna da „prihvati suverenu Bosnu”. Pošto dve decenije imamo diplomatske odnose, to samo može da znači prihvatanje nedemokratskog i protivustavnog rušenja ravnopravnosti srbskog naroda i ukidanja Republike Srpske.
U Makedoniji su, međutim, prilike drugačije. U svojim zamršenim, sebičnim, čudnim i često besmislenim planovima, Slobodan Milošević se odrekao Srba u Makedoniji. Srbi su uoči 1912. činili petinu stanovništva Vardarske Makedonije, danas jedva da čine između dva i pet odsto. Ipak, 2001. albanski ustanak i klinička smrt makedonske države doveli su do ustavnih promena i uspostave dvonacionalne vlasti u Skoplju. Makedonskoj državi i njenom nacionalnom pokretu tada su ustrebale druge manjine, među njima i srbska. Tako je došlo do čudnog obrta: srbska crkva je u Makedoniji odavno zabranjena i gonjena, zvanična Srbija javno prokažena, ali je srbska stranka postala parlamentarna i u savezu s vladajućim makedonskim partijama uključena u vlast. SR Nemačka i EU bilesu ravnodušne prema političkoj ulozi malobrojnih Srba. Albanci i socijaldemokratska naslednica makedonskih komunista, postali su još netrpeljiviji. Srpske vlade, po pravilu strančarske, ponekad su čak nastupale protiv Demokratske partije Srba u Makedoniji. Tako je bilo, recimo, u vreme Tadićeve vlade, kada su neki krugovi bliski vlastima stupili u poslovne veze s makedonskom opozicijom, pa su pokušali čak da podele i marginalizuju ionako nejake srpske političke predstavnike. DPSM je, međutim, u povoljnim političkim prilikama, uprkos velikim iskušenjima – hapšenju i višegodišnjem zatočenju arhiepiskopa Jovana Šestog, priznanju nezavisnog albanskog Kosova i slabom položaju u kome se nalazi Republika Srbija – sticajem okolnosti, ali i požrtvovanim radom njenih članova na čelu sa Ivanom Stoilkovićem, uspela da postigne izvesne uspehe. Tako je u Makedoniji Sveti Sava postao jedan od zvaničnih praznika. Pre godinu dana Republika Makedonija je, zajedno sa Republikom Srbijom, kod Kumanova proslavila veliku pobedu srpske vojske i oslobođenje iz 1912. godine. To je bio najveći udarac evropskim političkim pokušajima revizije tumačenja Balkanskih ratova. Na Zebrnjaku je obnovljen zapusteli, od bugarskih fašista i makedonskih komunista srušeni, spomenik-kosturnica. U Kumanovu je srbski ponovo postao jedan od službenih jezika. Srbski poslanik u Sobranju je bio jedini koji je glasao protiv jednostranog priznanja albanskog Kosova i politikantske rezolucije kojom je usuđen zločin u Srebrenici.
Pre nekog vremena prvakinja makedonskih socijaldemokrata sručila je bujicu gneva na Ivana Stoilkovića zato što je most na Vardaru nazvao njegovim starim imenom – Dušanov most. Njemu, rođenom Skopljancu, rekla je i da može da se preseli na Kosovo. Nije bilo reakcija stranih diplomata. Ćutala je i evropska, baš kao i nacional-boljševička Srbija. DPSM je, međutim, ovih dana uspeo da postigne da u Skoplju bude podignut spomenik caru Dušanu. Srbski imperator, koji je krunisan u Skoplju, makar je,za razliku od Aleksandra Velikog i Skenderbega (kojima su Makedonci i Albanci prethodno podigli spomenike),izvesno boravio u ovom vardarskom gradu.
Podizanje spomenika caru Dušanu u Skoplju nije objavljeno u medijima Srbije. Nije javljeno ni da li je srbska vlada, čiji su prvi ljudi požurili da tamo prošle godine drže govore, do danas platila svoj deo obaveza oko obnove Zebrnjaka.
.jpg)
