U Beogradu shvataju ko ulaže realan, živi novac, a ko samo obećava nekakvu lepu budućnost

420 kilometara srbskog dela „Južnog toka“ jedina je pouzdana investicija u zemlji u narednom periodu - smatraju eksperti-ekonomisti. O Južnom toku se govori kao o spasenju za srpsku ekonomiju, kao o nečemu što može da izazove nesuglasice sa EU, i na kraju krajeva čak i kao sredstvo bogaćenja onih koji sede u foteljama na račun onih koji za njih rade.

Na ovu temu ćemo govoriti sa ekspertom ruskog Instituta nacionalne energetike Aleksandrom Frolovim.

Kako Vi doživljavate primedbe koje su izneli službenici EU da Južni tok, koji ne predviđa dostup trećoj strani i tarifama koje određuje isključivo „Gasprom“, protivreči principima gasnog tržišta EU. Istina, ministar energetike RF Novak, već je izjavio da obzirom da je „Južni tok“ transnacionalna infrastruktura, on nikako neće dospeti pod delovanje zakonodavstva EU. Ipak, „ostatak ostaje“ . Da li je to sada politički pritisak, kao odgovor na propast projekta „Nabuko“? Ili su zahtevi EU ipak opravdani?

- Prema odredbama Trećeg energetskog paketa EU, ne bi trebalo istovremeno graditi i dostavljati. Tako ne vole u Evropi. Oni bi hteli da se te dve funkcije razdvoje, kako bi to navedno dovelo do optimizacije tržišta. Stvaranju konkurencije, pa time i možda snižavanju cene gasa i sličnim glupostima koje se izjavljuju uz dozu ozbiljnosti. Zašto to tako nazivam? Ko će inače investirati u izgradnju gigantskih cevi bez imanja garancija da će doći do isporuka upravo njihovog gasa? Potom, evropski službenici govore: molim vas, vi isporučite 50%, a drugu polovinu neko drugi. Ali „taj neko drugi“ mora postojati. Što se tiče Južnog toka, Evropa verovatno računa na Transjadranski gasovod -TAR. To je prerađena verzija „Nabuko“, koja takođe računa na resurse Šah-Deniza, izvorišta u Azerbejdžanu. TAR može da obezbedi do 10 milijardi kubnih metara gasa. Ali, ekonomska isplativost ovog projekta je pod velikim pitanjem, ako se uzme u obzir činjenica da se radi o nevelikom obimu isporuka. Ako već Južnom toku zameraju navodno visoku cenu, to je između ostalog i zato što su njegove mogućnosti drastično veće.

Primedbe EU ne posmatram kao vrstu odmazde za „Nabuko“. Ovaj projekat je bio svojevrsno strašilo, a nije imao nikakvu ekonomsku bazu. To da on neće biti realizovan, bilo je odmah jasno.

Naravno, Evropa bi htela da vidi mnogo isporučilaca i mnogo gasa, ali za malo novca, ali realost je drugačija. Kao što je pokazalo iskustvo iz 2012.godine, isporučioci iz Evrope su otišli. Upravo taj Katar je polovinu svog gasa „odveo“ u Aziju, gde se i više plaća, a ugovori su na duže staze.

I kako je sada Srbiji, koja iako i nije član EU, a ipak mora da sluša određene kritike iz Brisela i kada se radi o normalizaciji odnosa sa Kosovom i onda kada se radi o energetici...

Srbsko kretanje ka EU, kada političari govore da je Brisel jedina perspektiva, može da se posmatra ne samo kao iskreno prozapadno raspoloženje, već i kao pokušaj da se deluje, figurativno se izrazivši, kao između dve vatre. U Beogradu shvataju ko ulaže realan, živi novac u ekonomiju i infrastrukturu Srbije, a ko samo obećava nekakvu lepu budućnost. Ali ta su obećanja važna, ako problematiku posmatramo iz ugla geografije: Srbija nikuda neće pobeći sa Balkana, oko nje su članice EU i NATO. Kako je pokazala istorija, ove okolnosti ne smeju da se zaborave.

Vlasti Srbije od 2008.godine govore o strateškoj važnosti projekta „Južni tok“ i energetskih ugovora sa Rusijom uopšte. Ipak, neko računa da je 51% akcija NIS-a, prodato za 400 miliona dolara, previše niska cena. Imajući u vidu da je do nedavno NIS poslovao sa gubicima, da li je zaista Srbija zaista platila visoku cenu? Liberalni političari smatraju da je svaka poseta predsednika Nikolića Moskvi zapravo opasnost za energetsku bezbednost Srbije...

Jadna Srbija, ona sebe gura u energetsko ropsto... To zaista zvuči dirljivo. A ako ćemo ozbiljno, onda bi trebalo shvatiti da Srbija nema svojih resursa dovoljno. Bez redovnog ulaganja u obnavljanje infrastrukture, proizvodnih mogućnosti, geološka ispitivanja, ali i sasvim banalni remont, ne možete obezbediti ni najosnovnije potrebe. Ako ne možete, trebalo bi tražiti partnere, a tu Evropa neće pomoći, ona sama nema resurse, a i proizvodnja u oblasti petrohemije stagnira u poslednje vreme. Rast pokazuje upravo Srbija i neke Skandinavske zemlje. Toliko što se tiče energetskog ropstva.

A sada povodom „jeftinoće“. 400 miliona - to je cena akcija. Akcije- to je divno, ali Srbiji je bila garantovana još jedna stvar- ulaganje u infrastrukturu. Ispada da je realno Rusija platila manje od milijarde evra. Da li je to malo ili mnogo za proizvodni kompleks koji je zapravo bio u stanju „kamenog doba“? Jasno, Rusija je postupala iz pozicija zaštite sopstvene koristi. Ali, sa druge strane, da li je iko bio spreman da uloži toliko novca? Sada je NIS preduzeće koje u budžet Srbije uplaćuje najveće sume na ime poreza. Planira i nove investicije. Nećemo zaboraviti o ulaganju u prerađivačke pogone u Novom Sadu, gde se spremaju da otpočnu preradu naftnog ulja. U Srbiji postoje naftna ulja što je retkost, do nedavno se proizvodilo samo u Švedskoj, pri čemu su sirovine uvozili iz Venecuele, što je u najmanju ruku, daleko. U Srbiji postoje izvorišta, sopstvena marka, iz čega se može praviti naftno ulje, odnosno, država ima unikalni proizvod od sopstvenog resursa. Onima koji kritikuju rusko-srpske ugovore trebalo bi da se sete jedne stvari: u EU postoji vrlo konkretna podela rada. Ni jedan evropska država neće ustupati mesto drugoj. Šta bi se dogodilo sa srbskim preduzećima ako bi Srbija pristupila EU? Odgovor bi bio: „ Vaša preduzeća ne odgovaraju našim standardima i ekološkim normama. Imate li novca za modernizaciju? Ne? Onda ih morate zatvoriti, evo vam malo novca za to.“ Odnosno, ova preduzeća bi prestala da postoje.

U Srbiji je sprovedena čitava informativna kampanja u vezi sa „Južnim tokom“. Kritičare konkretno plaši to što je Srbija jedina od država potpisnica ugovora, koja nije ravnopravna sa Rusijom. Kao što je poznato, deo OAO „Gasprom“ u zajedničkoj kompaniji čini 51%, „Srbijagasu“ je ostalo 49%. Kako bi trebalo shvatiti tu „nejednakost“?

- Lično, ne čini mi se da Srbija tu nešto gubi, ako se uzme u obzir sve što je gore navedeno i još plus krediti za Srbiju, koje daleko ne svaka država može da obezbedi. Za Bugarsku i Sloveniju nema takvih uslova i zato mi se čini sasvim logično da je Srbija pokazala spremnost da učini ustupke. U ekonomskom kontekstu, u kojem se nalazi Srbija, 1% to nije nešto oko čega bi se trebalo dizati panika.

Nedavno je u Srbiji, izdanje „Nova srbska politička misao“ sprovelo anketu, a isptivao se i odnos građana prema „Južnom toku“. Velika većina polaže sve svoje nade na JT, ali postoji procenat onih koji veruju da bi izgradnja ovakvog gasovoda dovela do snižavanja cena gasa za Srbiju nije velik. . A da li je to po vašem mišljenju moguće u perspektivi?

- Pogledajmo primer Nemačke, koja uživa preference. Jer, Nemačka je pouzdan partner, stvara zajednička visokotehnološka preduzeća. Srbija ima poziciju u tom smislu bliže Nemačkoj - ona bez obzira na prozapadnu retoriku, hoće saradnju, rukovodstvo države smatra „Južni tok“ prioritetnim nacionalnim projektom. I potpuno je logično da posle realizacije projekta, cena gasa može biti snižena. Šta više, to će za ruski gas biti odličan, direktni put, mnogo bolji od onoga koji za sad postoji.

Razgovrali smo sa ekspertom ruskog Instituta nacionalne energetike Aleksandrom Frolovim.

Timur Blohin,