EKSKLUZIVNO ! DRAGAN JOVANOVIĆ - DANILOV KNJIŽEVNIK INTERVJU

 

"STIHOVI KAO IKONOSTAS"


    Pesnik Dragan Jovanović Danilov , rođen je  7.11.1960. godine u Požegi. Studirao istoriju umetnosti, na Filozovskom Fakultetu u Beogradu.Pesme objavljivao po časopisima, antologijama, zbornicima. Prevođen na francuski, engleski,nemački, češki, švedski , holandski, mađarski, ukrajinski, slovački, bugarski, slovenački, makedonski, ruski itd.... Dobitnik je više  uglednih književnih nagrada: " Prosvetine "  , "Brankove" , " Branko Miljković" , " Vitalove" ," Zlatni suncokret", " Meša  Selimović", " Zmajeve nagrade"  i mnogih drugih . Objavio knjige. Euharistija, Enigme noći, Pentagram srca, Kuća Bahove muzike, Živi pergament, Evropa pod snegom, Pantokreator , Glava harfe, Duboka tišina, Koncert za nikog, Homer predgrađe, Alkohol noći, Gnezdo nad ponorom , kao i romane Almanah, Peščanik dina, Ikonostas na kraju sveta.  Esejistiku. Srce okeana, Metafizika crteža..... Oženjen i otec dve devojčice ..... Slučajni susret na ulici i preporuka književnog kritičara Milete Aćimovića Ivkova , inače urednika "Narodne knjige" za koju je Danilov objavio  legendarnu knjigu " Gnezdo nad ponorom" i okitio se kritikama i kritike i čitalačke publike završen je rečima - obavezno rajgovarajte u četiri oka ili kako hoćete , uz opasku potpisnici ovih redova da mu pisce ne iscrpljuje pre književnih večeri, kad može i posle ..... Danilov, inače  izuzetno skroman čovek, od srca se nasmejao , prihvatajući  razgovor, prihvatajući šalu, jer je u pitanju" drugarica iz klana" kako reče Ivkov. A  pogled Danilova kao svetionik na pustom ostrvu , prepun ljubavi, nežnosti i ogromne pozitivne  energije. Zagledan u sve što je lepo, u sebi neguje svoj vrt i restaurira  stari ikonostas pesnika....

- Odkud nadimak Danilov? Nije valjda po Njegoševom vladici Danilu?!

- Moj otac se zvao Danilo i bilo je sasvim prirodno da svom imenu dodam taj patronim po svom ocu. Vi znate da je Dragan najčešće ime, a Jovanović najčešće prezime , tako da mi je to prirodno bilo.

- Knjiga " Gnezdo nad ponorom", okitila se sa dve ugledne književne nagrade " Vitalovom" i " Zmajevom", očekivano ili neočekivano?!

- Što se tiče te " Zmajeve nagrade" , ja sam godinama bio u konkurenciji za tu nagradu , a što se tiče " Vitalove", ja nisam zaista očekivao nagradu. Ne želim da zvučim mudrijaški , ali najveća nagrada za mene jeste reakcija na knjigu čitalaca. Ozbiljni tekstovi koji su se pojavljivali ili prevodi , to su najveće nagrade.

- Obično uspeh prate i osinja legla zavisti , da li je tih ujeda i žalaca bilo i prema Vama?!

- Uvek toga ima , to me ranije potresalo , a sada ne, jednostavno nastavljam da obrađujem svoj vrt , milim to je jedna mudrost Volterovska, izgleda vrlo jednostavno, ali ako se malo bolje razmisli , sva naša nevolja dolazi, otud što nismo spremni da obrađujemo svoj vrt, nego smo obrađivali neke  tuđe vrtove. Jednostavno, ja sam omeđio neki svoj vrt i volterovski ga obrađujem.

- Osuđujete li književnike koji se bave politikom ?

- Odobravam, ali pod uslovom, da ne zaborave na književnost , jer vrlo često se desi da pisci odu u politiku i zaborave na književnost. Ja znam veliki broj primera ljudi, koji su bili izuzetno talentovani i koji su ušli u to političko polje i potpuno se izgubili. Može, svakako, ali da nastave da rade na svom književnom delu!

-  Više nije retkost da se pred čitaocima pojave pesme, odnosno knjige iz  "robijašnice" (aluzija na knjige Milorada Ulemeka Legije  , " Legionar"., " Gvozdeni rov" itd )  , koji se prodaju u visokim tiražima. Imaju li prava  osuđenici da pišu?

- Svako ima prava da se izrazi u knjizi i to je dozvoljeno . I na kraju krajeva , to je svuda u svetu, nije samo kod nas . U  Francuskoj, Engleskoj, Americi itd....

- Ako je za bosu nogu trnje obuća, da li je pesniku stih izlaz iz bespuća ? Pretpostavljate da je ovo aluzija na Vašu poetku " bose noge"....

- Na to pitanje mogu da odgovorim sa- Da . Što se tiče tog termina bosa noga, budući da su mene vezivali za barok i za barokni izraz na početku mog rada i mog pesničkog bavljenja, kasnije je došlo do nekog sažimanja i do poetike bose noge.

- Koje su ljubavi pesnika najopevanije? O čemu se zapravo  najviše piše? Otkrijte tajnu, koje su Vaše pesničke muze?

- Moje su pesme u poslednje vreme male teme kao moj Homer, a to je naziv moje knjige"  Homer iz predgrađa", on ne piše o nekim velikim temama, o velikim putovanjima, on piše na izgled o nekim malim afirmenim temama, jeste jedan pogled obogaćivanja i pozlaćivanja sveta. Teme moje jesu golubarnici, prizori iz predgrađa , iz gradova, podruma, neka zahuđena mesta tamna,  jer zaista mali broj ljudi o tome uop[te i piše i zato što me privlači, to je inače oličenje romantičara, tema ruševine, tema tih nekih naših pećina, spilja itd.

- Ako je duša pesnika poput neosvojive planine, da li pesnik uvek ostaje u podnožju ili stremeći ka vrhu, pronalazi izvore i pećine. Dokle ste stigli u svom traganju?

- Stigao sam dotle da mogu da kažem, da ujedno ne postoji nikakav napredak, da nema uspeha, jedino ima traganja, a što reče jedan filozof, traganje je jedino plodotvorno, ukoliko je uzaludno.

- Da li ste se nekad našli na raskršću , da ne znate ni kud ćete, ni gde ćete?

- Ja sam svaki dan na takvom raskršću !

- Ne morate da odgovorite, da li ste upoznati da postoje  potkupljivi  žiriji za dodele književnih nagrada?

- Nemam pojma.

- Pojedinci tvrde da književna scena sve češće podseća  na  sirotišta, gde tek poneko delo usvoji  čitalačka publika?

 -Ne bih rekao, pogotovo u srbskoj poeziji, danas ima inzvanrednih  dostignuća, čitava jedna mlada generacija je donela recimo  interesante knjige , po meni su to knjige Vojislava Karanovića i Saše  Radojčića recimo.

- Može li stih da bude iscelitelj i piscu i čitaocu ?

- Stih može da bude iscelitelj samo onim ljubiteljima koji mogu u poeziji da pronađu neki prostor za sebe. Znači, onim ljudima koji su osetljivi i koji  umesto srca nemaju krompire.

-Prisustvovala sam sceni kada Vam je sa suzama u očima prišla čitateljka i donela beležnicu u kojoj je  svojom rukom ispisala , odnosno prepisala  Vašu knjigu " Koncert za nikog", zatraživši da se potpišete na istom . Pogledali ste je iznenađeno, a ona je odgovorila da nije imala para da kupi Vašu knjigu i  Vi ste joj poklonili sa posvetom  svoju najnoviju knjigu" Gnezdo nad ponorom'.... Primetila sam da ste bili ganuti .

- Svedok ste te scene, dirnulo me, pokazao sam tu beležnicu - svesku  Mileti Aćimoviću Ivkovu, videli ste. A ko ne bi bio ganut?!

 -A  da se vratimo na početak, recimo  roman " Almanah"....

- "Almanah"  je roman pravljen kao skup tekstova različitih i te telepatije. Inače, ne može biti umetnosti bez tih telepatija između pisca i njegovih čitalaca. Samo harizma i telepatija, može doneti nešto posebno, jer umetnost nastaje u osami,  ali opet kao po nekoj magiji , nema umetnosti bez tajnih poruka!

-Vaši stihovi su kao ikonostas?!

-U pitanju je forma ikonostasa iz neke crkve recimo, to sam hteo da kažem u toj poruci.

= Kad pišete o ratovima , logorima, ruševinama, o paklu ratnika,  razobličili ste pradavnu borbu kamilavke i turbana, krsta i polumeseca...

-To su više u pitanju pojedinačne priče, jedno traganje za ocem , koje se provlači kroz mene svuda čak i u prvom romanu. Ja živim u Požegi, ali  živeo sam i u Sandžaku , opisujući zavijanje vukova Sandžaka .... Večita priča između oca i sina, konkretno interesantna poglavlja bačena nekim silama istorije, uopšte ta neka istorijska šizofrenija.

- Vaša poezija i poezija savremenika?!

- Dođe vreme kad je umetnost sve više materijalna  i sve više hladnija  i kada se zaboravlja da je umetnost ipak jedna alhemijska večnost, da je pesma jedan prostor bića. Upravo jedna strana kritičarka, koja se bavila mojim radom Valentina Denači  je govorila o značaju gnezda u tom prostoru bića. I na kraju krajeva mi svi živimo u nekakvim gnezdima malim.

- Poezija se danas svugde u svetu štampa u malim tiražima ?

- Smatram da je poezija najbitnija  za stvaraoce i najznačajnija. I da se  sve procene  ogledaju u poeziji, a ne u prozi.....


Razgovarala. Slavica Jovanović 

Foto. Slavica Jovanović