"Dejtonlend 1996“: Izetbegović je težio da dosegne Titovu slavu

Odmah nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan rat u bivšoj Bosni i Hercegovini, Amerikancsu se po prvi put posle Drugog svetskog rata našli na Balkanu. Oni su još za vreme Titove SFRJ radili na tome da se utvrde u ovom regionu.

Predsednik Ajzenhauer je pozivao Tita u NATO i slao Jugoslaviji najnoviju vojnu opremu. Ali, Josip Broz nije želeo potpuni prekid odnosa sa Moskvom i odbio je "tesno prijateljstvo" sa Vašingtonom. Kako je u jednom intervjuu rekao poslednji predsednik SFRJ Stipe Mesić, Tito je bio vrlo lukav i dalekovid političar. On je odlično znao da Jugoslavija počiva na tri stuba - na samom Titu i njegovoj harizmi, Savezu komunista Jugoslavije i Jugoslovenskoj narodnoj armiji koja mu se bespogovorno pokoravala i izvršavala sve njegove naloge i ukaze Centralnog komiteta.

Disident Alija Izetbegović se dva puta našao na meti Tita i njegovih sledbenika - prvi put je dobio tri godine zatvora 1946. godine, a 1983. devet godina strogog režima. Ali, nakon nereda koje je izazvao u Bosni, više puta je sa nostalgijom govorio o starim dobrim vremenima kada je Jugoslavija počivala na autoritetu jedne osobe. Tita su mnogi pamtili ne samo po tome što je uspeo da transformiše zaostalu zemlju u državu, na kojoj su mu zavidele ostale socijalističke zemlje. Maršal je, zapravo,  uspeo da eliminiše sve stare nacionalne animozitete. Međutim, posle njegove smrti 1980. godine, nacionalizam je ponovo procvetao, a početkom 90-ih Titovo čedo se raspalo na sitne države, koje su se jedva podnosile među sobom. To je na kraju dovelo i do rata.

Izetbegoviću nije davala mira slava bivšeg domaćina Balkana, zavideći mu na njoj. Istina, Izetbegović nije imao ni harizmu, niti jaku stranku, a armiju je stvorio od novca bogatih islamskih zemalja sa Bliskog istoka. Uz to, Bosna je postojala samo na papiru, u Dejtonskom mirovnom sporazumu. Tito je, takođe, bio tvorac i "Pokreta nesvrstanih", zajedno sa predsednicima Egipta Naserom i Indije Nehruom. U vreme socijalističke Jugoslavije, Sarajevo je bilo primer mirnog suživota različitih nacija i religija. Tito je u bosanskoj prestonici izgradio nekoliko desetina džamija, a postojale su i pravoslavne i katoličke crkve. Lideri mnogih zemalja koji su posećivali Sarajevo, mogli su videti lep novi grad i stari turski bazar, ogromnu islamsku biblioteku sa više desetina hiljada drevnih knjiga napisanih na arapskom. Tri religije - katoličanstvo, pravoslavlje i islam koegzistirali su mirno jedni sa drugima i niko se prema susedima nije odnosio sa mržnjom. Svi su se čudili tadašnjem "bosanskom čudu", koje je postojalo zahvaljujući autoritetu predsednika SFRJ.

Za vreme predsednika Izetbegovića, u Sarajevu nakon više od tri godine rata i združenog uništenja hrišćana (i katolika i pravoslavnih), nije ostalo ništa od toga. Islam je postao dominantan, dok je tolerancija brzo zaboravljena. Paradoksalno, Alija Izetbegović je uvek smatrao da je Maršal Tito uradio za Bosnu više nego bilo ko drugi. Izetbegović je  jako želeo da uradi nešto slično i uđe u istoriju ne samo kao razarač stare, već i kao tvorac nove održive države. Ali, ispostavilo se da je častoljubivom Izetbegoviću nedostajalo kako snage, tako i autoriteta. U Sarajevu su se samo mogle videti ruševine i siromaštvo. Multietničko i multikonfesionalno Sarajevo, kojeg su nekada nazivali "kotlom bratstva i jedinstva SFRJ", Izetbegović i njegov tim su pretvorili u grad gde nije bilo mesta ni za pravoslavce niti za katolike i jevreje-sefarde.

Konstantin Kačalin,

(Nastaviće se)