"Dejtonlend 1996": Muslimani proterivali iz Sarajeva Srbe i Jevreje-sefarde

Jevrejska zajednica u predvečerju rata u multietničkom Sarajeva brojala je nekoliko hiljada ljudi. Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma Jevreja-sefarda je ostalo svega 600 ljudi. Zašto je narod koji je vekovima živeo u Bosni i vratio se u svoju drugu kuću, i nakon što su nacisti poubijali gotovo sve Jevreje, bio primoran ponovo 1996. godine da napusti Sarajevo?

Nakon što je 1992. godine počeo građanski rat u bivšoj Bosni, jevrejska zajednica, imajući gorko iskustvo iz prošlosti, masovno je napustila grada. Od aprila 1992. do marta 1994. godine Sarajevo je napustilo hiljadu Jevreja-sefarda. Treba reći, od onih Jevreja koji su ostali u gradu, 71 se borilo na strani muslimanske vojske. Deo stambenog fonda jevrejske zajednice predat je izbeglicama iz drugih delova zemlje. Naravno, posle Dejtonskog mirovnog sporazuma, neki od Jevreja su poželeli da se vrate u svoje domove.

Ali niko od "novih" sarajlija nije jednostavno hteo da napusti prestonicu. 146 stanova su na taj način i ostali u gradskoj upotrebi, nikako ne mogavši doći do pravih vlasnika. Imajući u vidu da je svaki kvadratni metar u Sarajevu bio zlata vredan, lako se može zamisli koliko je novca bilo zarađeno na tuđoj imovini. Jedna od žrtava je bila i starija jevrejka Viola Janekovič koja je evakuisana iz svog rodnog grada 1992. godine. Ona je, nakon Dejtonskog sporazuma, želela da se vrati u Sarajevo, sa željom da provede starost i umre u svojoj kući. Ali novi vlasnici koji su se, naravno, za veliki novac ilegalno uselili u njen stan, i nisu imali nameru da ga napuste. Takvih primera je već u prvim danima "mira" bilo na stotine. Moguće je, da bi se, da je zakon nekako garantovao povraćaj imovine i davao šansu za budućnost, mnogi i vratili. Na takav način, ljudi nisu znali kako dalje da žive. Na svaki način, očajni Jevreji su prodavali svoje kuće. Poglavar jevrejske zajednice Jakob Finci tužno je primetio da njegov narod ima malo šansi da ostane u svom gradu.

Jedina stvar koja je davala malo nade - humanitarno, kulturno-obrazovno društvo "La benevolensija", osnovana 1892. godine. Upravo ova organizacija se bavila dostavkom medikamenata - 49% svih lekova Sarajlije su dobile kroz jevrejsku zajednicu koju je pomagao Komitet UN za izbeglice. Nakon završetka neprijateljstava postojala je nada u poboljšanje života, ali Izetbegović nije dao nikakve garancije Jevrejima-sefardima. Oni se nisu osećali bezbedno. Mnogi su govorili: "Hvala Bogu, avioni lete i u bilo koje vreme mogu okušati sreću u inostranstvu, prvenstveno u Izraelu."

Jevreji-sefardi su oduvek znali da ih jevrejska zajednica u svetu neće ostaviti na cedilu, dok je mnogo teže bilo sarajevskim Srbima koji su za vreme sukoba ne samo progonjeni na hiljade, već ih ni posle uspostavljanja mira jednostavno nisu puštali nazad. Ako je do 1991. godine u prestonici bivše BiH živelo preko 150.000 Srba, to je u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma taj broj bio sveden na manje od 20.000. Sarajevske demokrate i stranka Alije Izetbetovića radili su sve da ovaj, nekad, multinacionalni grad postane glavni islamski centar na Balkanu. O toleranciji i ljubavi prema drugim ljudima koji su za vreme Tita bili oslonac SFRJ, trudilo se što pre zaboraviti.

Konstantin Kačalin,

(Nastaviće se)