Na Svetoj Gori važi nepisano pravilo – ko jednom ode, vrati se opet.

 Vi koji ste sa druge strane ekrana, sada zatvorite oči i zamislite svet totalno drugačiji od ovog. Nema gužve u prevozu, nema haosa u društvu, neizvesnosti sutrašnjice, nema brige o raznim trivijalnim stvarima. Srce vam je puno a mir ispunjava vašu dušu. Nema pitanja, odgovor osećate u sebi. Nema problema, muke, teskobe svakodnevnice, sve teče u savršenom redu.

Potrudite se da u sebi percepirate nešto ili još bolje Nekog ka čemu vaša duša istinski teži, kao da želite da povratite neku davnu izgubljenu vezu sa iskonskim samim sobom.Sve vas ovo verovatno podseća na tehnike joge i meditacije sa flajera, ali naprotiv, da biste ostvarili ovakvo stanje ne morate se služiti tim, ne morate koristiti autogeni trening, ne morate „proširivati svest“ drogom, ne morate maštati… Dovoljno je samo kročiti nogom na peskovito tle.

Peti septembar 2013. godine je bio prvi dan kad sam se pokidao sa sebe kablove aparata za održavanje života od laptopa, televizora, mobilnih telefona i krenuo put Grčke.Sveta Gora je monaška republika i predstavlja suvereni kontunum Vizantije. Atoska gora je jedan od četiri udela Bogorodičinih na zemlji, njen vrt. Bogorodica je brodom krenula do Kipra ali bure su je odvele do ovog polusotrva Grčke. Tu je odlučila da ta zemlja bude pod njenom zaštitom i pokrovom, te je stavila na snagu pravilo avatona – tj. ne kročiti.

Ženska noga, kako čovečija tako i životinjska, ne sme kročiti na ovo tle. Mnogi feministički pokreti, kao i službenici Evropske unije, bunili su se protiv toga, tobož zbog kršenja prava žena. Ali Sveta Gora već vekovima postoji i opstaje zarad jedne žene. I svaki udisaj, svaki potez, svaka misao monaha je uperena ka Presvetoj Bogomajci. Na taj način na najbolji način poštuje veličinu i dostojanstvo žene.

Na Svetoj Gori se ne nose kratke pantalone, ne kupa se iako je more svuda okolo, ne preteruje se u alkoholu, provodu, nema mnogo reči a svi se dobro razumeju, nema jurnjave za novcem, slavom, karijerom, biznisom, pozicijom u društvu… Nema svetske taštine ponašanja, oblačenja i ophođenja. Sveti vladika Nikolaj Lelićki je genijalno i poetski sažeo suštinu rekavši da je Sveta Gora

"Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žene, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja!"

Svako jutro se ustaje pre četiri, jer tad počinje jutarnja molitva. Većina manastira ima slično ustrojstvo, postoji vreme održavanja službi Bogu, vreme za jelo, za odmor i čitanje knjige i vreme za rad. Sve funkcioniše u savršenom ritmu, a ritam je nešto veoma bitno a što smo itekako izgubili u ovom haosu svakodnevnice. Liturija je centralni događaj dana, a nakon višečasovnog bdenja nikako ne možete izaći isti. Napune se baterije, „refrešuje“ se svest i podiže volja.

Molitva na poluostrvu teče neprestano. Svetogorci se mole za ceo svet, bez „diskriminacije“, i svakim danom prilažu svoje suze na žrtveni oltar. To su suze zbog propasti čovekove duše, ratova, bolesti, muke i stradanja – to su suze za svet. Neprestanim nizanjem zrnaca molitvene brojanice do neba, uspostavlja se veza sa našim najvećim izvorom Ljubavi, Mira i Radosti – Isusom Hristom.

Naveo bih još jedan momenat koji je prodrmao temelje moga bića. Dok smo boravili u prelepom ruskom manastiru Pantelejmon, gostoprimac nas odvede u trpezariju da se okrepimo jelom. U ogromnoj trpezariji, koja je ukrašena umetničkim delima poput mnogih dvoraca Evrope, naravno sakralnog slikarstva, nalazio se jedan mladi monah čije je poslušanje bilo vezano za trpezariju i kuhinju. On je u svom molitvenom tihovanju, skrušeno i neprimetno čistio  stolove i skupljao mrve. Na pamet mi pade kako su svetogorski monasi dosta nepristupačni, jer zaista retko sa kim razgovaraju, imaju svoja pravila molčanija(ćutanja) i svoju misiju. Upitasmo ga drug i ja da malo počistimo sto. On ćutke klimnu glavom kao znak odobrenja. Kad smo završili sa nameštanjem stola, pružismo mu ruku da se pozdravimo sa njim i da krenemo dalje. A mladi ruski monah sa smernošću i dubokom poštovanjem, nam se pokloni i poljubi ruku. Nas dvojica  smo ostali u šoku neko vreme…

Ne samo zbog retkog gesta zahvalnosti i duboke smirenosti u odricanja od svoje gordosti i nadmenosti, nego i zbog toga što mi je to dirnulo neku zarđalu žicu duše. U ovom surovom svetu dominacije, gde velika riba jede malu, svetu surove konkurencije, ipak postoji ljudi negde tamo daleko, ljudi koji ne žive po pravilima ovog sveta…

Svetu Goru treba posećivati kako zbog turističkog, istorijskog, nacionalnog ali pre svega životnog i duhovnog značaja, jer niko nije ostao ravnodušan ko je kročio na ovo sveto mesto. Uverio sam se da važi nepisano pravilo – ko jednom ode, vrati se opet.