Spin doktori novog korporativnog poretka: Od Jugoslavije do Ukrajine - krvavi trag ratne propagande

„DePol“ projekat, privatno finansiran fondom Džordža Soroša u iznosu od 900 000 američkih dolara trebalo je da predstavlja bazu zločina i osnov za procesuiranje zločina koji su, kako je to odlučeno u Vašingtonskim biroima u SAD i šire, počinili Srbi. Osamnaest meseci koliko je bilo trajanje „projekta“ utvrdilo je mapu puta za donošenje presude od strane svetske javnosti. Desetine pravnika, israživača i ostalih ratnih „eksperata“ plaćenih da dokažu ispravnost medijskih konstrukcija u „zločinačku“ prirodu Srba potpisali su (umesto validnih materijalnih dokaza) propagandno sredstvo koje je utemeljilo utisak u javnosti da su Srbi definitivni krivci za grozote koje su potpuno izmenile sliku i prilike na (kadgod zatreba) turbulentnom Balkanu. Tako su propagatori rata, završili rezime projekta i uputili ga UN, i istovremeno prosledili Rojtersu i Nju Jork Tajmsu. Medisjki jasterbovi su, kako pre zvaničnog objavljivanja rezimea (1. jun 1994), tako i mnogo pre nego su uposlenici UN mogli da analiziraju u izveste MKSJ o bazi „zločina“, presudili Srbima za najmonstruoznije „zločine“.
 

Godinama kasnije nijedan od tih zločina nije prošao test težine materijalnih dokaza, ali je to bilo manje važno od utiska i suda javnosti koji je proizveden PR ratnom kampanjom. Iako, je novinarima koji su radili unutar sistema američke ratne propagande bilo jasno kako „stvari stoje“ većina je pristajala da karijerne uspehe i razne benefite prioritno postavi kao profesionalni i lični zadatak, udovoljavajući tako sopstvenim lukrativnim interesima kao i „šefovima“ patološke mašinerije koja je pohlepi dala novu definiciju. Jugoslavija se razbijala lagano i u krvi, kao i međunarodnopravni okvir s pratećim institucijama samo i jedino u korist nove svetske korporativne arhitekture. Ruder-Fin (Ruder-Finn Global Public Affairs), Hil i Noulton(Hill&Knowlton Inc)i druge uticajne PR kompanije finansirane značajnim sredstvima od strane hrvatske i muslimanske vlasti koje se mere milionima američkih dolara direktno su odgovorne za saučesništvo u udruženom zločinačkom poduhvatu usmerenom protiv Srba. One su kampanjama pravile i prosleđivale samo one informacije i analize koje su korespondirale s američkim, nemačkim i ostalim Anglosaksonskim geopolitičkim interesima. Za istinu o događajima i ljudima nije bilo mesta. Zapravo, u toj patološkoj ratnoj propagandi ona je prva (na)stradala.
 

Za što gnusnije i bizarnije medijske „priče“ usmerene na utvrđivanje „genocidne“ prirode Srba jedna od prestižnih nagrada bio je i Pulicer. Tako su Roj Gatman, i Džon Brns 1993 podelili Pulicera za kompletnu medijsku laž koja je korespondirala s interesima nalogodavaca: Brnsov „centralni deo za Pulicera bio je sedmočasovni intervju s uhapšenim bosanskim Srbinom Borislavom Herakom, koji je priznao desetine ubistava uključujući i osam silovanja. Brnsov članak od 27. novembra 1992, Nju Jork Tajms je opisao kao „uvid u načine kako je hiljade drugih stradalo u Bosni.“ Nešto više od tri godine kasnije, 31. januara 1996 Tajms je Heraka opisao kao „blago retardiranog“ i objavio da je Herak povukao svoj iskaz jer je pod pretnjama i batinama davao izjavu: „Bio sam mučen, prinuđen da priznam“, rekao je Herak. Međutim, njegovo svedočenje je do tada bilo iskorišteno da se osudi Sretko Damjanović za ubistvo dvojice muslimana, braće koji su kasnije pronađeni živi. Gatmanov prilog za Pulicera bio je serijal o „koncetracionim logorima koji su podsećali na Aušvic“, iako je godinama kasnije utvrđeno da je Gatman sarađivao sa hrvatskim informacionim centrom (CIC), dakle propagandnim biroom i osobom za koju je utvrđeno da je u raznim slučajevima koristila različite alijase. Ali, nikom ništa. Oni su ispunili svoj „zadatak“ izdašno nagrađeni, a istina ...o njoj smo već pisali.
 

Posle Suludog krstaškog rata, Dajane Džonston, Kako se Amerika izvukla s ubistvom, Majkla Mendela, Piter Brok je knjigom Medijsko čišćenje, prljvo izveštavanje  napravio katalog neverovatnih medijskih zločina koji su zauvek izmenili novinarstvo, medije i javno mnjenje. Tako je struktura korporativnog poretka samo na razbijanju u krvi bivše Jugoslavije, postala kristalno jasna iz pera zapadnih autora koji su iznutra imali mnogo jasniji pregled aktera koji potpisuju neoliberalnu postavku sveta koja je u mnogim segmentima prevazišla i nacistički poredak iz Drugog svetskog rata. Naravno, neophodno je na kraju kratkog pregleda obimne medijske analize reći i ovo: Da bilo je zločina na SVIM stranama. Nijedan od prethodno pomenutih autora, pa tako i autor ovih redova nikada nije imao nameru da poriče i zločine koje su u ratu počinili Srbi. Naprotiv! Ovde je bilo reči o medijskim manipulacijama i stigmatizaciji celokupnog naroda i njegovo prevođenje u genocidne „monstrume“ kako su to vodeći mediji i zvanične zapadne institucije definisale. Takođe, treba podsetiti i da je taj „genocidni“ narod etnički očišćen s prostora Republike Srpske Krajine, i proteran s vekovnih ognjišta poput Metohije i delova Kosova. Konačno, taj narod „genetski sklon zločinima“ kako su pokušavali da ga „naučno definišu“ svedoci „eksperti“ Tribunala u Hagu, u toku samog rata vojnim sudovima izricao je presude svim svojim vojnicima koji su se oglušili o pravila i običaje ratovanja. Primera rada, samo na prostoru BiH u periodu rata 1992-1995, i to samo prema preliminarnim podacima godine kazni nad (ne)Srbima koje su izrekle srpske pravosudne institucije broje oko 700 godina. Zaključak je izlišan, zar ne?
 

Masakr u Odesi, zločin bez osude: Prizori koji su dolazili iz Odese drugog maja ne mogu se drugačije opisati nego monstruozni. Ljudi koji su pobegli pred navijačima i neonacistima Desnog sektora u zgradu sindikata, bili su živi spaljeni. Neki su izgoreli, neki se ugušili dimom, retki preživeli koji su uspeli da pobegnu iz zgrade dočekani su palicama, lancima i bili izloženi batinama podivljalih sledbenika kijevske hunte. Pred očima sveta koji toliko koristi „EUropske vrednosti“ u 21 veku ponovio se fašistički horor koji Odesa dobro pamti. Naime pre skoro 73 godine (oktobra 1941) u maskru je pobijeno više od 30 000 Jevreja. Sedamtedesettri godine kasnije, prema nekim informacijama u klasičnom fašističkom piru poginulo je oko 46 federalista. Bez reči osude, bez napora da se utvrdi istina (pro)zapadni mediji izveštavali su o ovom zločinu na još monstruozniji način. Podjednako kao i tokom balkanskih građanskih ratova, pravi zločinci „pokrivali“ su se medijskim neistinama.
 

Ispred zgrade sindikata nalazio se kamp  ruskih federalista koji su u naletu razbili radikalni nacionalisti (navijači) i pripadnici neonacističkog Desnog sektora. Muškarci i žene starosti između 50 i 60 godina sklonili su se u zgradu spašavajući život koji su ubrzo zatim izgubili kada su prokijevski „aktivisti“ zapalili zgradu Molotovljevim koktelima. Scene užasa zabeležene su kamerama, ali ni to nije bilo dovoljno da se osudi neofašistički zločin u postmodernoj Evropi. Naime, izveštavanje zapadnih meinstrim medija jasno se oslanjalo na izveštaje kijevske hunte i izjave pripadnika Desnog sektora. Prema njihovom „medijskom“ pokrivanju zgrada se sama zapalila (!) Više nego jasno bilo je da se pravi počinioci ovog stravičnog zločina prikrivaju: „U nekom momentu-još uvek nije jasno kako je sve počelo-zadesili su se tu pro-ruski i pro-ukrajinski demonstranti. Došlo je do uličnih obračuna, koji su kulminirali požarom u zgradi prošle noći, objavio je Skaj Njuz. „nasilje je eskaliralo u Ukrajini, Policija, u inače mirnoj Odesi kaže da je sukob između proruskih i vladinih pristalica prouzrokovao požar u kome je ubijeno najmanje 31 osoba“ bio je izveštaj Foks Njuza. Kada je Vašington Post pitao ko je bacio Molotovljev koktel, pro-ukrajinska aktivistkinja Dajana Berg je priznala „Naši ljudi-ali oni sada njima pomažu da napuste zgradu“ Websajt BBC-ja citirao je saopštenje ukrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova, uz „pojašnjenje“ da nema detalja kako je sve počelo, naglašavajući da je sled događaja potpuno nejasan. Rojters je javio da je „proKijevski marš upao u zasedu, eksplozivne naprave su bačene, policija je izgubila kontrolu i zgrada je kasnije zapaljena“
 

CNN je izveštavao o incidentu na način da „nije jasno šta je izazvalo požar“. Kasnije je rečeno da su požar prouzrokovale kijevske pristalice bacajući Molotovljeve koktele na zgradu. Nju Jork Tajms je objavio naslov „Ukrajina potiskuje pro-ruske militante pošto su se borbe raširile gradom“; Gardijan je citirao pripadnika Desnog sektora koji je rekao da je cilj „očistiti Odesu (od pro-Rusa)...svi su oni plaćeni ruski separatisti“. Pro-ruski „separatisti“ i „militanti“ upravo su pažljivo odabrani propagandni termini koji treba da označe krivce i opravdaju sve što se nad njima provodi od zastrašivanja, torture, najgorih zločina poput masakra u Odesi. Ovim terminima treba dodati i „teroriste“ koje prema američkom receptu treba „poništiti“ (setimo se samo Rata protiv terora, i Gvantanama). Dakle, ista matrica kao i u jugoslovenskom i svim sledstvenim neoliberalnim ratovima širom raznih i brojnih interesnih zona. S jednom razlikom, u slučaju ukrajinske krize postoji konkurent koji razbija (pro)zapadni medijski monopol-Raša Tudej (RT)koja sve intezivnije „kvari posao“.
 

Zbog „druge“ strane u novinskim izveštajima koju često prate presretnuti razgovori zapadnih zvaničnika (Nuland-Pjat; Ešton-Paet), razotkrivanje medisjkih laži (objavljivanje lažne fotografije na naslovnoj strani Tajmsa pripadnika ruskih specijalnih snaga u Ukrajini) ratna propaganda (pro)zapadnih jastrebova bestijalnošću postaje skoro nepodnošljiva. S izvesnom teškoćom u opredeljenju: da li je predsednik Rusije nalik Hitleru ili Staljinu, ekstremno „tajno“ bogat, sama inkarnacija „nečastivog“, vodeći zapadni mediji otvaraju novo poglavlje ratne propagande za koju mora da se zna da je otpočela Novi Hladni rat. Njihovim poslodavcima potreban je sukob širih razmera jer je profit ugrožen. U tom kontekstu sva sredstva su opravdana i dozvoljena. Podsećanja bitnog radi, zbog druge strane u izveštavanju Radio Televizija Srbije proglašena je legitimnom metom i nečuvenim zločinom nad novinarima NATO je želeo da poruči kako će proći svi koji se drznu da ruše njihov monopol na istinu. Monstruozno, ali (nažalost) istinito.
 

S obzirom na davno osmišljeni udruženi zločinački poduhvat nad civilizacijom (sa svim njenim vrednostima) čiji smo savremenici protagonisti novog korporativnog poretka stvari u svetu učiniće sve da sakriju svoje tragove spinujući preko medijskih „plaćenika“ događaje koji prete da razore svet. Ukrajinu su definitivno razorili kao i sve one države i narode Istoka koji su im se našli na putu. Tako će žrtve postati krivci, a zločinci borci za najviše civilizacijske vrednosti. U bivšoj Jugoslaviji Srbi su bili „genocidni“ i „monstrumi“ u zločinu koji je potpisao etničko čišćenje Srba, trgovinu organima, korišćenje konvencijama zabranjenim naoružanjem sa nesagledivim posledicama, upotrebom prekomerne sile na nebrojene civilne ili kako ih je NATO deklarisao „legitimne mete“ ili „kolateralne  štete“. U Ukrajini, stanovništvo koje govori ruskim jezikom i traži samo veći stepen autonomije, prava i sloboda u potpunom neonacističkom okruženju nazivaju „teroristima“ „separatistima“ i „militantima“. Spaljuju ih žive, terorišu želeći, kako je već rekao pripadnik  Desnog sektora, da Ukrajinu očiste od pro-Rusa“. Već viđeno, zar ne?
 

Nadležne međunarodne institucije ili ćute ili pišu izveštaje koji izlaze iz poznatog propagandnog kanala dok nedužni ginu, narod nestaje, država propada. I sve to zato što je potrebno na berzama ostvariti primat u profitu, na karti sveta obeležiti još jednu geopolitičku sferu uticaja. Nadamo se samo da znaju da u ovoj igri nema pobednika, i da ovde svi gube. Nedužni najviše, a njih je sve veći broj...i ove redove treba tako i čitati poput epitafa za sve postradale kojima je oduzeto pravo na rad, slobodu...na život dostojan čoveka. Sasvim namerno, s vrlo jasnim umišljajem napravili smo kratku paralelu između Jugoslavije i Ukrajine, u predstavljanju matrice za koju bi nam teško verovali na reč da nije stranih autora i medijskih kuća koje su uspele da izbore pravo na davno prognanu istinu i tako daju smisla svakoj nevino stradaloj žrtvi i prolivenoj krvi suludog krstaškog pohoda spin doktora novog korporativnog poretka.
 

Za naše stradale sunarodnike u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji, Ukrajini...za sve one nesretne masakrirane ljude u zgradi Sindikata u Odesi...
Slava im!

Autor: Marina Raguš