Zašto Rusija ne primenjuje vojnu silu da bi zaštitila civile u Donbasu?

Vojni ekspert Mihail Timošenko je odgovorio za novine "Komsomoljskaja pravda" na pet "naivnih" pitanja o događajima u Donbasu i u Luganskoj oblasti.

Napadi aviona i helikoptera vojne avijacije na Lugansk, koji su ostavili za sobom veliki broj civilnih žrtava i ranjenika, artiljerijska paljba na Slavjansk i napadi ne samo pomoću bornih vozila, već i tenkova - sve je to usmerilo jaku pažnju na Donbas i Lugansku oblast. Mi smo onda postavili nekoliko "naivnih" pitanja našem priznatom vojno-političkom ekspertu, penzionisanom pukovniku Mihailu Timošenku.

1. Kijev je najavio antiterorističku operaciju na jugo-istoku. Zar ova faza te operacije ne izgleda malo čudno?

- Nije to nikakva antiteroristička operacija. Ne zalazeći u to da se kijevskim strukturama primene sile prosto vrši teror nad civilima u gradovima, antiterorističke operacije se ne obavljaju primenom teške tehnike, artiljerijske pripreme za napad niti angažovanjem vojne, i to jurišne avijacije i lovaca-bombardera. To je prava-pravcata vojna operacija. I to operacija zvana juriš na grad. Pokušaj klasičnog juriša, koji za sada razvija loše po napadača.

2. Zašto Rusija ne šalje vojsku da zaštiti stanovnike u tim regijama, ili makar mirotvorni kontigent?

- Da bismo poslali mirotvorce treba nam u najmanju ruku saglasnost Saveta Bezbednosti UN, za šta u trenutnum uslovima nema nikakve realne šanse. A da se prosto pošalje ruska vojska, što je, ako se sećate, Savet Federacije RF već odobrio glavnokomandujućem u slučaju potrebe, to bi se ocenilo kao direktna vojna agresija, i onda bi ovde bilo reči o pravoj blokadi Rusije, a ne o nekakvim apstraktnim sankcijama. U isto vreme, ja ne bih rekao da je visoka verovatnoća da NATO dovede svoje jedinice na teritoriju Ukrajine. Setimo se da su Ukrajinu i Gruziju pozivali u NATO ne u svojstvu punopravnih članica, već u svojstvu partnera-kandidata. A shodno tom statusu, one bi morale da izvršavaju sve obaveze prema ostalim člaicama, dok se na njih, sa druge strane, ne bi odnosio 5. član Statuta NATO-a o kolektivnoj bezbednosti.

Istovremeno sam uveren, da Kijev i Vašington trenutno samo čekaju da Rusija pošalje vojsku u Ukrajinu. Za Kijev će to značiti realnu potvrdu agresije, o kojoj trubi sve ove mesece. I, šta više, pojava stvarnog, a ne izmišljenog neprijatelja, ne samo da će potpomoći mobilizaciju stanovništva, nego će tom neprijatelju (Rusiji) pripisati i svu odgovornost za sve gore stanje u privredi. A tu će biti strave i užasa, i to uskoro, samo što nije. Neću da predviđam glad i smrzavanje, ali jesen i zima u Ukrajini će biti, blago rečeno, veoma teške.

Što se tiče SAD-a, njima treba sukob Ukrajine i Rusije zbog slabljenja Moskve, njene izolacije i odvlačenja ruskih snaga sa međunarodne arene, gde u poslednje vreme Kremlj redovno patosira Belu kuću, što u administraciji SAD-a izaziva samo negativnu reakciju.

Nema sumnje da bi u takvom sudaru Kijev doživeo krah, ali za Rusiju bi se ta pobeda pretvorila u živu ranu u predelu ispod miške. Oružana borba bi primila oblik partizanstva, a u scenariju idealnom za SAD, naporima ukrainskih diverzantskih jedinica upalo bi se i u naše pogranične oblasti. Vašington spava i vidi kako da pred dvorištem Rusije spravi smešu Čečenije i Afganistana.

3. Zašto se ne uspostavi zona zabrane letenja iznad Donjecke i Luganske republike i da li je mi možemo obezbediti u tehničkom pogledu?

- Teoretski, za uspostavljanje zone zabrane letenja je takođe neophodna rezolucija Saveta Bezbednosti UN. Mada se sećamo da su SAD uvodile tu zonu iznad Iraka ne pitajući nikog ništa. A već i u priči s Libijom su se oni takvom odlukom osigurali, a mi, Rusija, napomenuću, nismo se bunili protiv te odluke.

Kompleksi S-300, tehnički postavljeni duž granice, u mogućnosti su da granatiranjem obezbede zonu zabrane leta na 200 kilometara. Lugansk i Donjeck su, kako se vidi na karti, zahvaćeni zonom delovanja ovih sredstava PVO, ali ne u potpunosti. Pa i sami ti kompleksi se takođe moraju obezbediti od napada iz vazduha i sa zemlje. A to znači da se uz granicu moraju postaviti određene vojne grupacije, što ne bi izazvalo redovne divljačke krike u Briselu i Vašingtonu i optužbe usmerene ka Rusiji, nego bi bilo krcato provokacijama sa strane Kijeva.

4. Kako Rusija može pomoći stanovnicima tih regija?

- Direktna vojna pomoć je isključena iz pomenutih razloga. Stanovnicima se mirnim putem moraju iznaći humanitarni koridori za evakuaciju. Mora se obezbediti dostavljanje humanitarne pomoći u konvojima. Ali razumete i sami, da u takvim uslovima svaki humanitarni konvoj , tik uz ta oklopna vozila, mora čuvati ovarajuće vojno obezbeđenje.

Što se tiče dobrovoljaca, u Krivičnom zakoniku RF postoji član o najamništvu, ali najamništvo podrazumeva učešće u vojnim operacijama za nagradu, za naknadu, a ako dobrovoljci krenu besplatno, onda ih je teže okriviti za najamništvo.

5. Šta će se dalje dešavati?

- Očigledno da je motivacija kod ukrajinskih vojnika da očiste region niska. Kad bi ih makar normalno hranili, pa o nečemu i da pričamo, nego su oni sad kao skitnice - goli, bosi i gladni. To nije vojska. Kod tako neobične formacije, zvane Nacgvardija, ima motivacije za klanje i ubijanje, ali nema motivacije za sopstvenom pogibjom, za razliku od narodne milicije, koja štiti svoju zemlju i istrajaće do kraja. Što, uzgred, Kijev radije prećutkuje. Osim toga, kod takozvanih boraca Nacgvardije nema baš nikakve organizacije u boju. Čak i ako su individualno dobro obučeni, što se, uzgred, takođe ne da primetiti, onda nisu nikako obučeni o taktici dejstvovanja u sklopu jedinice.

A to znači da će oni sve više pojačavati napade sa većeg rastojanja, angažovati sve težu tehniku i ravnati sa zemljom kuće i gradove. Samo dok, na primer, narodna milicija ne ojača toliko da pređe u ofanzivu. Ili dok se partizanska borba ne rasplamsa u drugim gradovima takozvanog "ruskog pojasa" Ukrajine.