Rusija - SAD - borba za naftu početkom XX veka

Borba za naftu uvek je imala veliki značaj kako za Rusiju, tako i za druge velike države. Početkom XXI veka, Rusija postaje lider u proizvodnji nafte u svetu, ali treba se setiti i da je pre 100 godina Ruska imperija isto tako zauzimala prvo mesto po obimu proizvedene nefte, zaobišavši po tom pokazatelju svog glavnog konkurenta – SAD.

Glavna naftna polja u Rusiji početkom XX veka nalazila su se na Apšeronskom poluostrvu, sa centrom u gradu Bakuu (današnji Azerbejdžan). Ovde je 1897. godine bilo osnovano naftno društvo „Braće Nobel“, koje je uskoro preraslo u moćnu korporaciju. Ne mnogo pre toga, pariška banka „Braća Rotšild“ kupila je Bakinsko naftno i trgovačko društvo, koje je potom bilo preimenovano u Kaspijsko-Crnomorsko trgovačko i industrijsko društvo. U početku, Rotšildi su se uglavnom bavili eksportom kerozina i ubrzo su zauzeli prvo mesto po njegovom izvozu u inostranstvo. Bakinska nafta je praktično u potpunosti prešla pod njihovu kontrolu. 1900. godine u Bakuu su proizvodili više sirove nafte, nego u čitavom SAD, a 1902. godine više od polovine proizvedene nafte u svetu dolazilo je iz Rusije.

Konkurencija od strane ruskih izvoznika izazvala je oštru reakciju korporacije Rokfelera «Standard Oil». Ona je preduzimala aktivne korake u borbi sa ruskim „energetskim medvedom“, u početku pokušavajući da preuzme kontrolu nad firmom Nobela, a zatim i nad Rotšildovim Kaspijsko-Crnomorskim društvom. Ipak, do dogovora između ove korporacije i ruskih naftnih kompanija nije došlo. Carska vlada je bila protiv takvog ugovora i čak uvela kategoričku zabranu ulaska bilo kakvog kapitala, vezanog za koncern Rokfelera, u naftni biznis Rusije. Inače, naftna industrija Rusije nalazila se pod stalnom kontrolom carske vlasti.

Borba između korporacija zahvatala je sve više i više zemalja, između ostalih i Daleki Istok. Ovde su događaji bili tesno povezani sa rusko-američkim odnosima kako na nivou kompanija, tako i na nivou vlada. Vlada SAD energično je podržavala Rokfelere, radeći na tome da ne dopusti „diskriminaciju američke trgovine i američkih interesa“. Za vreme rusko-japanskog rata (1904-1905), bez obzira na formalnu neutralnost, SAD su podržale Japan, odobrivši mu veliki kredit koji je omogućio Japancima da vode borbe mnogo duže, nego što je to pretpostavljala ruska komanda. Za to vreme, za Rusiju su bili zatvoreni skoro svi inostrani krediti. Jedna od posledica rata bio je dramatičan rast američkog naftnog izvoza na Daleki istok.

Neredi i požari u Bakinskim naftnim postojenjima u avgustu 1905. godine, koji su uništili gotovo polovinu svih proizvodnih bušotina, kao i česti štrajkovi koji su zahvatili ceo industrijski Kavkaz, doveli su proizvodnju nafte do krajnjeg minimuma. Naftne kompanije su imale ogromne gubitke. U izdatom 1995. godine analitičkom radu Ženevskog „Centra za istraživanje preduzetništva i društva“ ovako su ocenili ove događaje:

„1901 i 1902. „StandardOil“ je požurio da iskoristi nerede u Rusiji – brzo i uspešno opet je osvojio istočno-azijsko tržište, izgubljeno u borbi sa ruskom naftom. Što se tiče same ruske industrije, rezultat je bio užasavajući: dve trećine naftnih bušotina bilo je uništeno, a izvoz je sveden na nulu“

U borbu protiv američkog monopola stupila je i Nemačka koja je jedina bila na strani Rusije u rusko-japanskom ratu. 1906. godine osniva se Evropska naftna unija, pod pokroviteljstvom „Deutsche Bank” kojoj su se pridružili i „Braća Nobel“. U svojim sećanjima „Iz moje prošlosti“ ministar finansija Rusije Vladimira Kokovcova, pisao je da se pitanje osnivanja evropskog naftnog koncerna, kao protivteža “Standard Oil” nalazilo među prioritetnim temama prilikom susreta ruskog i nemačkog cara Nikolaja II i Vilhelma II 1912. godine:

„Imperator Vilhelm mi je prišao i počeo da govori o neophodnosti stvaranja evropskog naftnog koncerna kao protivtežu američkom “StandardOil”, koji bi objedinio u jednu zajedničku organizaciju zemlje-proizvođače nafte – Rusiju, Austriju (Galiciju), Rumuniju i time dao takav razvoj proizvodnji, kojim bi se eliminisala zavisnost Evrope od Amerike. Ja sam slučajno znao da ova tema interesuje Vilhelma, jer je pre pola godine o tome razgovarao sa Emanuelom Nobelom, koji mi je preneo sadržaj tog razgovora. Ova tema je već tada ulazila u sastav opštih misli nemačkog imperatora, među kojima je bila i misao o neophodnosti borbe sa Amerikom i stvoranje Evrope manje zavisnom od nje. Razgovor je imao veoma živ karakter i trajao je duže od dozvoljene dvorske etikete“

Uskoro, ovo pitanje prestaje biti aktuelnim usled početka Prvog svetskog rata...

Milena Cmiljanić,