RISI: Spojiti Potemkinovu Novorosiju i Gogoljevu Malorusiju

Prošlost Novorosije je kratka, ali veoma burna istorija impresivnog razvoja, to je civilizacijski skok od Divljeg polja ka savremenom industrijski razvijenom društvu za samo dvesta godina.
        
Stara Rusija je šumovito područje, a Novorosija – stepsko i zato je ona nova. To je ogromna linija stepa od Dunava do azijskih predela. U naše vreme ona obuhvata teritoriju  nekoliko država, ali je osnovna pažnja usmerena na njen ukrajinski deo.
        
Novorosija je prošla kroz tri etape naseljavanja: 1) kozačko, 2) rano imperijalno, kada su se naseljavali poljoprivredno stanovništvo i pristanišni trgovci, kao i razni građani novih gradova, 3) industrijska (radnička) migracija kraja XIX-XX veka.
        
Sva tri talasa migracija obezbedila su apsolutnu dominaciju ruske kulture i ruskog jezika.
        
Prvi put Novorosiju su počeli da nazivaju „Ukrajina” boljševici, a masovna ukrajinska samosvest stanovnika Novorosije je nasleđe komunističke vlasti i ništa drugo.
        
Istorijska Novorosija je organski deo Ruske imperije, odnosno, onog velikog prostranstva bez kojeg je ona i dalje nezamisliva. Imperija je u izvesnom smislu otadžbina Novorusa. Zbog toga ne čudi što ukrajinizovana nezavisna Ukrajina nije mogla da „svari” Novorosiju i otvoreno je otima i na kulturnom i na političkom nivou. Tako se i elektorska granica Ukrajine podudara sa granicom Novorosije, odnosno sa granicom Šume i Stepe.
        
Ukrajina odbacuje svu prošlost i svu istoriju Novorosije kao tuđu. Dobar primer za to je – pokušaj promene naziva ulica novorosijskih gradova, na primer, Sovjetske ulice u Hersonu, koja se ranije nazivala Plemićka, ali se nisu odlučili da joj vrate taj naziv.
        
Ključ za čitavu Novorosiju je Krim. Tako je oduvek bilo: Novorosija je nastajala sa pripajanjem Krima 1783. Tako je i sada.
        
I u naše vreme Krim je region u kojem se očuvao dominantan ruski identitet. I u savremenim okolnostima on je brzo prešao u Rusiju. Sada Rusiji pripada ključna oblast Novorosije, što ubuduće mora uticati na njen položaj i razvoj.
        
Novorosijski identitet pojavljuje se tek sad, postoje samo prvi pokušaji da se on formuliše. Bez sumnje, on mora da postoji – i  kao takav već postaje – deo opšteruske samosvesti.
        
Sudbina Novorosije je i – pitanje savremenog kozaštva kako u Ukrajini, tako i u Rusiji. To je pitanje o tome kakvo će ono postati sa obe strane granice. I, ne treba veštački odvajati razvoj ukrajinske Novorosije od njenog ruskog dela – istorija tih zemalja je slična i problemi su takođe u mnogo čemu slični.
        
Sem toga, Novorosija je i – sudbina Pridnjestrovlja, a u mnogo čemu i čitave Besarabije. Sada veoma mnogo zavisi od mesne inteligencije: kakvom ona želi da vidi svoju zemlju, kako će formirati ideologiju njene budućnosti.
       
Glavna istorijska ličnost Novorosije nesumnjivo je knez Grigorije Aleksandrovič Potemkin. Faktički, on je njen osnivač. Zato i njene ideološke izvore takođe treba tražiti u njegovoj delatnosti.
        
Potemkin je pripremio i plan pokoravanja Krima i osnovao crnomorsku flotu. On je uradio i ogroman posao u osvajanju novih zemalja, pozivao i naseljavao koloniste, osnivao i izgrađivao gradove, zasađivao šume i vinograde i za svega nekoliko godina organizovao kvalitetan život u novom kraju.
        
Potemkin je faktički i autor istorijske koncepcije Novorosije. On je nalazio dva njena načela: prvo – u grčko-vizantijskoj kulturi (što se ispoljilo u korišćenju grčke toponimije), i drugo – drevne ruske korene povezane sa Vladimirovim primanjem hrišćanstva. Sve to on je potkrepljivao i svojom delatnošću i time kako je organizovao putovanje carice Jekatarine Velike i kakve je predloge iznosio njoj i njenim pratiocima.
        
Mislim da je sve to aktuelno i u naše vreme. On je utemeljio i specifično imperijalni izgled tog kraja. Osnivanje i izgradnja Jekaterinoslava predstavljeno je kao paralela sa osnivanjem Sankt-Petersburga i Petra Prvog, a Jekaterina se pojavljivala kao nastavljač Petrovog dela na južnim granicama Imperije.
        
Savremeni Kijev pokušava da stvori paralelnu realnost i primora došljake da u nju poveruju. Natpisi firmi i reklamni panoi na jeziku na kojem gotovo niko ne razgovara, kao i razne manifestacije - njemu su ideološki, čak i estetski strani.
        
Umesto mitskih „Potemkinovih sela” Kijev podiže u Novorosiji „Potemkinovu Ukrajinu”, nekakav privid u koji i sam pokušava da poveruje. Ipak, sve to samo podstiče na razvijanje onih nacionalnih procesa koji neminovno odvajaju prostor ovog regiona od ostalog dela Ukrajine.

                                                         Model Malorusije
       
U poslednje vreme u Ukrajini se sve češće nailazi na one koji sebe smatraju „Malorusima”. To je uglavnom svojstveno predstavnicima inteligencije, koji su razočarani u ukrajinski nacionalizam, ali traže način da izraze svoj lokalni patriotizam.
        
Povratak maloruskom identitetu potpuno je opravdan, jer je prisutan i u ukrajinskoj ideologiji kao negativna samosvest: Ukrajinac se upoređuje sa Malorusom kao nacionalno svestan čovek sa imperijalnim provincijalcem.
        
Odricanje od ruskosti utemeljene u ukrajinstvu pretpostavlja proces koji se opisuje upravo kao prelazak od Malorusa ka Ukrajincu. Zapravo, u svest se unosi i suprotan model: u slučaju svesnog odricanja od ukrajinskog „identiteta” prirodno je prepoznati sebe kao Malorusa, ali već u pozitivnom smislu.
        
Maloruski identitet toliko je značajan za opisivanje savremenih ideoloških neslaganja u ukrajinskom društvu da je čak bivši predsednik Ukrajine Viktor Juščenko u govoru od 9. decembra 2009. proglasio Maloruse za svoje „protivnike”.
        
Može se reći da se u ukrajinskom diskursu pod maloruskim najčešće podrazumeva sve ono što izražava specifičan skup kompleksa koji su svojstveni nosiocima ukrajinskog identiteta.
       
 Pojam „Mala Rusija” poznat je iz grčkih crkvenih prepisa još od XIV veka. Ipak, maloruski (malorosijski) identitet počeo je da se formira tek krajem XVI i početkom XVII veka.
        
Razlikovanje „Male” i „Velike” Rusije često se pominje u tekstovima koje su napisali vodeći pravoslavni autori tog vremena – Jovan Višenski i Zaharije Kopistenski. Taj identitet se postepeno širio, ali je uvek bio svojstvo samo viših slojeva društva i nije bio u neskladu sa opšeruskom samosvešću.
        
Što se tiče  XVIII veka, može se govoriti o zamašnom širenju maloruskog identiteta u najvišim slojevima Hetmanštine.
        
Borba lokalnih plemića, uglavnom potomaka kozačkog starešinstva, za uspostavljanje svojih autonomnih staleških prava posle likvidacije Hetmnštne, učinila je taj samonaziv još aktuelnijim. Na toj osnovi počeo je da nastaje ukrajinofilski pokret, čiji su lideri govorili o svojoj maloruskosti.
        
Do početka HH veka reč „malorus” postala je samonaziv za rusofilski raspoložene delove društva, a to je posebno bilo aktuelno za Galiciju.
        
„Malorusi” su oponirali „Ukrajincima”, a za to vreme takvo razlikovanje između istovetnih projekata bilo je slično partijskom. Tada se u Ruskoj imperiji pojavio mladi ruski nacionalizam i to u prvom redu upravo na zemljama današnje Ukrajine.
        
Primetno je da su tamo ruski nacionalisti sebe shvatali istovremeno i kao Maloruse. Postoje sve osnove za to da se može smatrati da je iz ukrajnofilskog pokreta izraslo ne toliko čak ni ukrajinstvo, koliko lokalni ruski nacionalizam. Glavni nosilac takvih pogleda bio je Kijevski klub ruskih nacionalista.
        
Nosioci maloruskog identiteta bili su fizički istrebljeni u godinama Prvog svetskog rata i Građanskog  rata i kasnije od strane boljševika. Tokom sovjetskog perioda izražavanje atributa „Malorusa” bilo je zabranjeno.
         
Već u prvom saveznom popisu stanovništva 1926., svi koji su sebe nazvali Malorusima” bili su zapisani od strane vlasti kao Ukrajinci. Ipak, taj identitet opet postaje aktuelan.
        
U mom već pomenutom članku iz 2004. predlagao sam da se u Ukrajini razvija upravo maloruski projekat koji može da prelomi podelu elektorskog polja na dve otprilike jednake polovine i takođe da Jugoistoku privuče i Centar.
        
Međutim, po mom mišljenju, sada se može sasvim određeno reći da u starim granicama Ukrajine nije formirana identitarna većina. Centar sve više teži Zapadu, a Jugoistok sve manje postaje ukrajinski i postepeno ulazi u veoma perspektivan projekat formiranja Novorosije. Ipak, čini se da i maloruski projekat ima svoju budućnost.
        
Štaviše, on samo postaje aktuelniji u novim uslovima sloma državnosti koja je izgrađena na učvršćivanju ukrajinstva.
        
U slučaju odvajanja Jugoistoka značajan deo društva Centralne Ukrajine može se okrenuti od „zapadnjaštva” kao od ideologije koja je kriva za raspad zemlje. Sem toga, maloruskost može postati privlačna za veliki deo društva novoruskih oblasti, koji je ranije bio uvučen u ukrajinski nacionalni projekat i ne poistovećuje se sa Novorosijom.
        
Takođe, značajno mesto treba da ima nasleđe kozačke prošlosti.
        
Najvažnija odlika maloruske samosvesti treba da postane prihvatanje ruskog jezika kao nacionalnog uporedo sa ukrajinskim.
        
Čak i politički ukrajinizovani Kijev ostaje prevashodno ruskojezični grad. Književna norma ruskog jezika umnogome je stvarana upravo ovde, u Kijevu.
        
Načelo nacionalnog karaktera ruskog jezika, odnosno, da Malorusi imaju na njega jednaka prava kao i Velikorusi – treba da bude jedna od osnova čitavog projekta. Shodno tome N. V. Gogolj kao harmoničan tumač maloruskosti može da ima centralno mesto u panteonu „svojih velikih”.
        
Korišćenje zajedničkog jezika sa susedima nije novo, na primer, na tome je zasnovan austrijski nacionalni projekat. Takođe, bilo bi korisno da se obrazuje norma ukrajinskog jezika i očisti od polonizama i specifičnih galicijskih reči.
        
Oba nacionalna projekta – novoruski i maloruski – imaju kao zajednički imenilac ruski identitet. Pri tom, za novoruski projekat on može da bude prioritetan, za maloruski – „osnova”.

Autor: Oleg Nemenski, vodeći naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja