Ako odmah dobijemo bitku za Novorosiju - izgubićemo Evropu, a potom i Novorosiju

Manevar Igora Strelkova, koji je iz opkoljen Slavjanska praktično bez ikakvih gubitaka izveo veliku grupaciju snaga otpora, kao i svi jarki i tragični događaji koje gledamo danas u Ukrajini i u ruskoj Novorosiji koja se bori za svoju slobodu i nezavisnost - izazvao je masu komentara.
       
Ponovo su se u žestokom okršaju sukobili „konzervativci“ i „liberali-sve-je-propalo“. U tom klinču je parola „Putin je sve pustio niz vodu“ bila gromoglasnija nego uzvratni medijski plotun „Putin sve drži pod kontrolom“.
       
U Kijevu i Vašingtonu slave privremenu pobedu. Ali, treba li da mi padamo u paniku i da sledimo bukače?
       
Tokom Velikog Otadžbinskog rata mi smo ostavljali i mnogo veće gradove - Minsk, Kijev, Odesu, Smolensk... Neprijatelj je bio pred vratima Moskve. Kroz binokl je gledao Crveni trg. Gazio je Staljingrad. Sravnjivao sa zemljom Lenjingrad. I šta? Gde su u maju 1945. bili ti privremeni „pobednici“?
       
Da li je neko mogao od 1941-1945. - ili posle toga - da sa penom na ustima i u tonu sa kojim je Sergej Kurginjan sada to učinio sa Igorom Strelkovom, viče na one koji su izašli iz tvrđave Bresta?
       
Ko je imao pravo da im zamera što su ostavili garnizon, što nisu izginuli? One koji bi se na to usudili - pokidali bi na mestu. Međutim, „veliki ideolog SSSR-2“ (Kurginjan) sebi to dozvoljava stojeći između dva automata. Zašto je to podmuklo i sitno? Zar ne bi bilo bolje da je stajao između dva ukrajinska tenka?
       
Još početkom maja, kada su mnoge ura-patriote upoređivale Slavjansk sa Staljingradom, upozoravao sam da je Slavjansku još daleko do Staljingrada (pri svom mom uvažavanju slavnih i hrabrih njegovih zaštitnika). Slavjansk je bio i ostao savremena „tvrđava Bresta“, strateški istureni položaj sa savršeno jasnim zadacima:

a) odvući liniju fronta od Donjecka i Luganska;

b) navući na sebe snage neprijatelja;

 v) obezbediti vreme za održavanje referenduma o nezavisnosti LNR i DNR;

 g) kupiti vreme za formiranje snažnih struktura vlasti i armije u Novorosiji, za formiranje glavnih snaga Otpora koje će naslediti snage ustanika.

Strelkov je uspeo da praktično reši sve te zadatke, osim poslednjeg. Ali, to i nije bio njegov zadatak nego onih koji su u isto vreme u Donjecku i Lugansku, u relativno mirnoj situaciji, bili dužni da na tom pitanju rade i da ga reše. Nisu ga rešili. Samo, to nije krivica Strelkova. Zato i nema pravo nikakav Kurginjan da ga kritikuje sa dva automata iza leđa.        

Zato se ni o kakvom porazu ne može govoriti, pogotovo se ne može kliktati „sve je propalo“.

Slavjansk je u punoj meri, pa i preko nje, višestruko rešio sve zadatke koji su pred njim bili. A nije ni mogao da reši zadatke koji su bili van njegovog domašaja.

Da su u Donjecku i Lugansku svi radili na nivou na kome je funkcionisao Strelkov - možda ne bi Slavjansk ni morao da se napušta. Problem je nastao u centru i sasvim je moguće da je to bio jedan od glavnih razloga odstupanja Strelkova iz Slavjanska. Jer, u centru su carevali nered i raznoglasja zbog kojih je otpor u Slavjansku i drugim gradovima Novorosije gubio smisao.

        Svi smo slušali o dva neuspela atentata na Denisa Pušiljina (predsednika parlamenta DNR). A čime se on to istakao poslednjih meseci? Ničega ne mogu da se setim. Šta radi Pavel Gubarjev („narodni gubernator“ Donbasa), ako se izuzmu njegove gromke izjave? Gde je realni rad? Gde je formirana vertikala vlasti? Moglo bi se dodati još mnogo drugih pitanja.      

Zbog svega, ulazak Strelkova sa periferije donošenja političkih i vojnih odluka u sam njihov centar - trebalo bi da stavi tačku na haos u vlasti koji u Donjecku ne posmatramo samo jedan mesec.

Strelkov upravo u Donjecku može postati pravi ministar odbrane Donjecke republike, prestajući da bude jedan od komandira snaga otpora. Samo u Donjecku on može stati na čelo punokrvnog otpora Novorosije fašističkoj hunti koja je osvojila pozicije u Kijevu.

Smatram, dakle, da je pitanje sa početka teksta zatvoreno. Ni o kakvoj panici niti o tome da je „sve propalo“ - ne može biti ni reči.

Gubitak tvrđave Bresta nije bio poraz u Velikom Otadžbinskom ratu.

Napušteni Slavjansk - to je zasad naš prvi gubitak u ovom ratu. Pre njega su bile pobede, pa zato i jeste pitanje -  treba li tu jedinu činjenicu prenositi na celu buduću vojnu kampanju? Tim pre što sam uveren da će i u Moskvi izvući potrebne zaključke iz napuštanja Slavjanska i da će humanitarna pomoć biti povećana bar nekoliko, ako ne i desetak puta.

Ali, to je pitanje taktike. A šta imamo na strateškom planu?

Dobiti bitku za Evropu ili izgubiti Novorosiju - to nije pravilno postavljena alternativa.

Glavni i najvažniji izbor Putina nije u razrešenju ove lažne dileme jednim potezom, nego u biranju celog niza doslednih koraka koji treba da dovedu do pobede.

Reklo bi se da je moguće dobiti bitku za Novorosiju kao za Krim i da će sve biti na svom mestu. Nažalost, neće to tako biti jer su reakcionarne svetske snage koje kontrolišu vlast u SAD i tu zemlju koriste za održavanje svom gospodstva u svetu, sada spremne da raznesu ceo svet samo da ne bi dozvolile jačanje Rusije.

Ovde postoji još jedna važna nijansa. Stvari u njih stoje tako loše da bi naša pobeda u Ukrajini značila kraj njihove svetske hegemonije kojom su se naslađivali tokom poslednjih 25 godina.

A drži se zemlja „pobeđena“ u hladnom ratu! Zato moramo delovati veoma pažljivo, tim pre što niko od „saveznika“ nema nameru da u tom ratu staje na našu stranu.

Stoga nije važna pobeda u Novorosiji - u koju nas na sve moguće i nemoguće načine, koristeći svoje marionete kako u Kijevu tako u Moskvi, pokušavaju uvući SAD - jer su već počeli da pucaju i na teritoriju Rusije. Novorosija danas - to je samo mamac. Važna je pobeda na glavnom političkom poprištu - u Evropi koju Sjedinjene Države teže da odvoje od Rusije.

Strategija Rusije realizuje se kroz projekat Južni tok. Ako taj gasovod bude izgrađen, tada će Evropa i Rusija biti povezane čeličnim vezama - Severnim i Južnim tokom koji zaobilaze nestabilnu Istočnu Evropu, na koju su svoje težište prenele SAD da ne bi dozvolile objedinjavanja Rusije i stare Evrope.

Čim Južni tok počne da se gradi, biće doveden u pitanje oslonac SAD na novu „vilsonovsku“ podelu Evrope Imperija na mnoštvo malih limitrofnih država nastalih posle raspada SSSR i SEV-a, kao i posle Prvog svetskog rata.

O ovome se izbrbljao ministar spoljnih poslova Poljske Sikorski, pa će svi Pribalti, Poljaci, Rumuni itd biti prinuđeni da ponovo zauzmu svoje zaboravljno mesto u stroju, a Amerikanci će biti istisnuti iz Evrope u Britaniju koja će 2017. izaći iz EU.

Ovo znači da Anglosaksi neće moći da se učvrste na kontinentu i da će biti odbačeni na svoja geopolitička ostrva.

U ovome i jeste ceo smisao bitke. Ako odmah dobijemo bitku za Novorosiju - izgubićemo Evropu. A potom i Novorosiju.

Ali, ako pobedimo u bici za Evropu, ne samo da ćemo povratiti Novorosiju, nego i svu Ukrajinu koja će prestati da u sebi nosi za Ruski svet zarazni projekat ukrajinstva i ponovo će postati ruska.

Eto za šta se bori Putin.

Za jedinstvo sa Evropom, za rusku Ukrajinu.

Tom cilju je podređen i redosled koraka i odluka.

Autor: Viktor Barančik