Kako je CG pre 100 godina prva ponudila Americi bazu u Evropi

Porast uticaja SAD u prvoj dekadi XX veka vezuje se za ličnost Teodora Ruzvelta. Za vreme njegovog predsednikovanja (1901-1909) SAD su postale svetska sila, u pravom smislu te reči. On je tvrdio da je "dužnost Amerike da svoj uticaj proširi na ceo svet’’. Svoju želju da joj u tome pomogne pokazala je i Crna Gora.

Početkom XX veka Crna Gora se nalazila pod autokratskim režimom knjaza Nikole I Petrovića Njegoša i zaštitom carske Rusije. Međutim, nakon dolaska na vlast u Srbiji proruske dinastije Karađorđevića, Rusija gubi interes za Crnu Goru i u svojoj politici na Balkanu počinje da se oslanja na Srbiju. Uz to, javlja se i jak pokret za ujedinjenje ove dve srpske države što je kod Nikole I izazivalo strah od gubitka vlasti. Knjaz shvata da mora da traži novog zaštitnika...

Odlazeći tadašnji američki ambasador Ričmond Pirsons u izveštaju od 22. maj 1909. godine koji je sastavio na osnovu poslednje posete Crnoj Gori detaljno je opisao predlog knjaza predsedniku SAD Vilijamu Taftu. Premijer i Ministar spoljnih poslova Lazar Tomanović saopštio je da knjaz i parlament "ozbiljno žele da ustupe SAD za stalno i bez nadoknade, uslova ili zadrški uvalu Valdanos zajedno sa okolnim zemljištem koje se proteže sve do vrha okolnih planina, što uključuje zemljište od otprilike petnaest do dvadeset kvadratnih milja, kako bi omogućile SAD da uspostave mornaričku bazu i stanicu za snabdevanje ugljem u evropskim vodama.’’

Ovaj predlog ostavio je "bez daha" Pirsonsa:

"Uzviknuo sam u čudu – Crna Gora je sigurno, Vaša Ekselencijo, riješila da pretekne Ameriku u velikodušnosti! Sa samo trideset milja morske obale, Vi predlažete da se odreknete oko jedne četvrtine. Uvjeravam Vas da moja Vlada cijeni i zahvaljuje na ovom, ali njen končan postupak u tom pitanju će nužno zavisiti od pažljivog odmjeravanja dalekosežnih posljedica koje bi pristanak mogao da izazove. Dok sam se vraćao ka hotelu, nijesam mogao da ne mislim da bi ovako nešto bilo nepojmljivo u Dauning Stritu ili u Kabinetima Beča ili Berlina"

Stejt department se obratio Odeljenju ratne mornarice SAD za svoje mišljenje o predlogu Crne Gore. Ono je "izrazilo mišljenje da takva baza nije potrebna SAD", pošto nemaju stalne mornaričke baze na Mediteranu, a kao stanica za snabdevanje ugljem, "takva baza nije potrebna pošto je sada bolja praksa da se flote, ili čak i mali eskadroni, snabdevaju ugljem brodovima za prevoz uglja nego u stanici".

Na ovome se priča ne završava. Za vreme posete novog poslanika SAD Džozefa Mozesa Cetinju 19011. godine kralj Nikola (1910. godine CG se proglasila kraljevinom) neočekivano je ponudio grad Ulcinj. O ovoj ponudi koja ga je,,poprilično dirnula’’ Mozes je poslao pismo Državnom sekretaru 6. jula 1911. godine.

"Nedugo nakon mog dolaska na Cetinje, stari Kralj je poslao po mene i rekao da je riješen da mi povjeri jednu veliku tajnu. Izrazio sam svoju zahvalnost i on je nastavio, često ponavljajući "časna riječ" i držeći moju ruku među njegovim objema, i rekao sljedeće:

"Nudim Sjedinjenim Državama, bez nadoknade, na najam od devedeset godina, uz privilegiju obnavljanja, luku Ulcinj sa svim potrebnim zemljištem uz nju, za stanicu za snabdevanje ugljem, mornaričku bazu ili kakvu god namjenu za koju se odluče Sjedinjene države.’’

Odelenje za pitanja Bliskog Istoka SAD, koje je analiziralo poziciju Crne Gore u tom trenutku, došlo je do zaključka da su Austrija i Italija glavne sile koje bi mogle da Crnu Goru pre ili kasnije pripoje svojim zemljama. Zato, Crna Gora želi da prisustvom američke flote na svojoj obali osigura svoju bezbednost. U pismu koje je predsednik SAD Taft uputio crnogorskom suverenu 9. avgusta 1911. godine, izražava se zahvalnost na "ovom novom" znaku izražavanja prijateljstva prema SAD i lično mu saopštava "da sadašnja politika i potrebe SAD ne dozvoljavaju ovoj Vladi da se upusti u takav poduhvat koji predviđa velikodušna ponuda Vašeg Veličanstva vezana za luku Ulcinj, i stoga sam primoran da Vas obavijestim da nijesam u mogućnosti da iskoristimo priliku koja se ovoj zemlji ukazuje zbog velike velikodušnosti Vašeg Veličanstva".

Takav je bio epilog neobičnog predloga Crne Gore početkom XX veka. Uskoro posle toga, kralj Nikola je izgubio presto, a 100 godina kasnije nova crnogorska vlast predlaže SAD sličnu ponudu. "Sve je isto, samo njega nema..."

U materijalu su korišćeni podaci iz master rada Bošković Otaša "Odnosi Crne Gore i SAD od 1904-1921", odbranjenog na katedri za politikologiju, Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Milena Cmiljanić,