Orden za čika Đorđa, čuvara Zejtinlika

Samo što nije zaplakao čuvar Zejtinlika čika Đorđe Mihailović (86), primajući orden srpske zastave drugog stepena za naročite zasluge u očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Srbije, kao i za razvijanje i učvršćivanje saradnje i prijateljstva između Grčke i Srbije.

Hvala srbskom narodu zato što ne zaboravlja - imao je samo toliko snage da kaže, vidno potresen, primajući odlikovanje na svečanosti u Solunu.

Stigao je na uručenje u plavoj uniformi, dar srbskog vazduhoplovnog oficira. Povijen pod godinama, ali stamen i kolosalan, kao što je i njegova časna dužnost da više od pola veka bdije nad usnulim junačkim pukovima srpske vojske. Nad osam hiljada humki imenovanih i bezimenih srbskih ratnika.

- Ima li časnije dužnosti od ove koja je meni poverena. Da čuvam grobove junaka koji su, sve nas, nadvisili ljubavlju prema otadžbini i slobodi - više puta je kazao.



Orden čuvaru Zejtinlika, čika Đorđu Mihailoviću, dodeljen je povodom Dana državnosti Srbije i stogodišnjice Velikog rata. Ali, zbog godina, koje su mu vidno narušile zdravlje, on na svečanost minulog februara, nije mogao da doputuje. Zato mu je odlikovanje, u Solunu, u ime Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, uručio profesor dr Oliver Antić, predsednik Komisije za odlikovanja.



- Đorđe Mihailović je i sam živi spomenik među zejtinličkim spomenicima. Simbol srbskog, vojničkog večnog počivališta - kazao je Antić, uručujući priznanje. - On je i sam istorija i arhiva ovog našeg svetilišta. Želim mu da ga zdravlje služi i da nam poživi.

Časna starina, čika Đorđe, primio je orden. Primio i poljubio. Isto kao što je svih proteklih decenija ljubio Srbiju. Sa istim poštovanjem s kojim drži zastavu pijeteta i uspomena na hiljade junaka nad kojima su bdeli i njegovi preci: deda Sava i otac Đuro.

Đorđe je, za „Novosti“ ovako govorio:

- Oni su me i zavetovali da, dok živim, ove grobove čuvam i negujem. Sad žalim što nemam muškog naslednika da preuzme zastavu. I, žalim što je srbskom narodu zaboravljeno junaštvo. Žrtva i slobodarski duh. To je žalosno. A, opet nekako, osnaži me kad dođu potomci. Kad donesu grumen Srbije za koju su umirali njihovi pradedovi i dedovi. Za kojom su čeznuli. Zaplaču ta deca, ovde. A ja im kažem: deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite takve junake.

NE ZABORAVI, SINE!

Deda Savo je preneo mom ocu ove reči, a on ih ispričao meni:

- Nikada ne zaboravi, sine, bol sa kojim su naši, srbski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući. Robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju, slobodnu, vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Da zagrle decu koja ih nisu upamtila. I, ne zaboravljam. Nemojte ni vi, sinovi.

PLAČEM, KAD NIKO NE VIDI

Đorđe Mihailović živi sa ženom u nevelikoj kući na ulazu u groblje. Svakog dana, pre sunca, porani, počisti groblje, otvori gvozdenu kapiju. Uredi parcele i staze između belih mramornih krstova. Oplevi travu. Ukloni pale grane čempresa. Upali sveće. Dolije zejtin u kandilima. Obriše ikone i fotografije ratnika. Dočekuje i ispraća potomke. I kustos je i tumač istorije. A, uveče:

- Tad plačem, da me niko ne vidi. I, pitam se, koja li je, po redu, ovo noć mrtvim ratnicima u podnožju Maglenskih planina.

M.Marković,