Putin mora nacionalizovati postojeću i stvoriti novu elitu da bi Rusija opstala

Zaoštravanje zapadnih sankcija protiv Rusije ponovo aktuelizuje pitanje - hoće li sankcije izdržati ruska elita?
        
Ne Vladimir Putin i narod, oni hoće – u to nema sumnje. Međutim, raspoloženje dela elite se ne može nazvati drugačije nego panikom. Pa ipak, glavni problem sa domaćom "elitom" čak nije ni u tome.
        
Zvanično je objavljeno da se Rusiji uvode nove ekonomske sankcije. Premda je raskol Rusije i Zapada posle Krima bio predodređen, ostalo je nejasno da li će politički i ekonomski rat početi samo SAD ili čitav zapadni blok i kojom će brzinom teći zaoštravanje odnosa...
        
Deo ruske političke i biznis elite nada se da će zaokret ka samostalnom razvoju Rusije biti moguće, ako ne baš sprečiti, a onda makar učiniti opreznijim, što znači – nečim što se može opozvati.
        
Taj deo je izmislio da Putin navodno želi da "obeleži profit od Krima", „da podigne status Rusije” – što znači da postoji šansa da se Zapad samo istrese i zapreti, a na kraju pomiri sa činjenicom da povratka nema. Još se nada da će Putin dići ruke od Novorosije i preći na ekonomske metode borbe za Ukrajinu. Sve u svemu, da će se sve pre ili kasnije smiriti - i da će, verovatno, sve biti kao ranije, da će oni sami ostati deo "svetske elite", njena politička ili biznis komponenta.
       
 Ali, izgleda da više takvih nada (a priori praznih) nemaju.
        
Takođe više nema nikakvih sumnji da je jedan od glavnih ciljeva SAD: smena vlasti u Rusiji i da su Vašingtonu za to i potrebne sankcije, izolacija i blokada.
        
Sjedinjenim Državama nije važno kako će doći do smene vlasti – da li će Putin otići zbog prevrata u vrhuški ili zbog narodnog bunta koji će biti izazvan padom životnog standarda i koji će inspirisati deo liberalne elite.
        
Za SAD, Putin mora otići zato što njegov kurs predstavlja pretnju američkoj hegemoniji. Za Putina takav odnos odavno nije novost – on svoju politiku ne gradi polazeći od američkog odnosa prema njemu, već imajući ga u vidu. Isto tako, on razume i sve unutrašnje probleme po kojima će udarati Anglosaksi.
        
Glavni od njih je – slaba, korumpirana, potrošački orijentisana i ideološki šarena elita, čiju će pobunu Amerikanci provocirati, pojačavajući pritisak i sankcije protiv Rusije.
       
Istina, Sjedinjene Države veruju – s obzirom da su deca i novac mnogih naših „elitista” na Zapadu – da će i pritisak na njih biti jednostavan. Uzgred, 2011–2012. godine su se preračunali kada su računali na njih. Pokušaj da se Putin zaustavi tada nije uspeo.
        
Putin je pristupio čišćenju kosmopolitske elite koja se bunila protiv njega, uz tačnu proocenu da ona izvršava spoljne naloge.
        
Njegov glavni cilj bio je da zaštiti zemlju pred predstojeći otvoreni sukob sa SAD i sa petom kolonom koja će udariti s leđa. On je dosta toga uradio, ali daleko ne sve.
        
Nacionalizacija elite tek je počela – zabrana posedovanja računa u inostranstvu uopšte nije jednaka zabrani da se naši mozgovi nalaze daleko od Otadžbine.
        
Putin je uspeo samo da izjavi da je neophodan patriotski zaokret u ideologiji, kulturi, obrazovanju i da je neophodna nova kadrovska politika... Ali, i ako bi Putin uspeo da se u potpunosti oslobodi od otvorene pete kolone i korupcionaša - to ne bi rešilo osnovni problem: u našoj eliti postoji izuzetno velik procenat ideoloških robova Zapada, psiholoških kosmopolita koji samo od pomisli da je moguća eksplozija nezadovoljstva na Zapadu, padaju u depresiju. Pa zar je moguće – mi smo „deo velikog evropskog doma”?
        
U realnosti zapadnjaštvo većeg dela ruske elite samo je ispoljavanje fantastičnog neznanja o vlastitoj zemlji i narodu, našoj tradiciji, kulturi i istoriji.
        
To je zapadnjaštvo kolonijalne elite čiji su mozgovi okupirani „modernim” zapadnim teorijama o „ispravnom uređenju sveta” i kao što se to više puta ponavljalo u ruskoj istoriji - ona se prema narodu odnosi uvek kao prema stoci, a prema zemlji - kao prema teritoriji za lov.
       
Kada su `90-tih godina ti `privremeni vladari` dobili vlast, odmah su počeli da grade odstupnicu na Zapad. Po formuli: „Gde je vaša riznica, tamo je i vaše srce”.
        
Elita se poklonila zlatnom teletu i potrošačkom mentalitetu, a tele živi na – Zapadu, zato su tamo stremili „reformatori” koji su vladali našom zemljom.
        
U početku su zajedno sa sobom želeli da povuku i zemlju da bi i nju naučili "evropskim vrednostima", ali je početkom dvehiljaditih postalo jasno da Rusija ne želi da bude deo zapadnog sveta.
        
Tada je elita odlučila da "zarađuje u Rusiji, a troši u Evropi" – što je činila svih `nultih` godina. Istina, paralelno je nastajala nova službena kasta u sastavu elite – putinska.
        
Kostur vladajućeg sloja koji kontroliše ključne poluge upravljanja zemljom čine ljudi koji potiču iz specijalnih službi, a koji su većinom patriotski raspoloženi i zaista žele da služe Otadžbini. Ali, i među njima mnogi nisu odoleli pred iskušenjem globalnog potrošačkog kapitalizma zaboravivši da se ne može služiti dvojici gospodara.
        
Drugi deo najbližeg putinskog okruženja uporno je, ali ne javno, predlagao da se pronađe novi ekonomski i socijalni model za Rusiju, shvatajući da sadašnji mešoviti državno-oligarhijski, kapitalistički sistem povezan sa zapadnim finansijskim svetom, sa onim što je najvažnije - sa  zapadnom etikom slobodnog tržišta i potrošačkog društva, nije životno sposoban i jednostavno je poguban za Rusiju.
       
Na žalost, ideološki sporovi i izbor puta za Rusiju nisu bili javni. Umnogome i zbog toga što je liberalni deo elite, koji je zauzimao kako izvozne tako i propagandno-ideološke visine, na sve načine diskreditovao bilo kakve sporove o tome da li je ekonomsko uređenje u skladu sa nacionalnim vrednostima, proglašavajući svaki zaokret za nemoguć i utopijski. Zbog svega toga Rusija je išla putem globalizacije – tako što joj se nije suprotstavljala ekonomski, tako što se razoružala ideološki i što se na nju snažno oslanjala politički.
        
Vladimiru Putinu je bila neophodna unurašnjopolitička, ali i geopolitička samostalnost da bi jačao suverenitet Rusije i njenu silu.
        
Sve ove godine, on se nalazio između pritiska spoljnih sila, koje su težile ne samo da ne dopuste obnovu ruskog uticaja, već i da stvore drugu seriju rastakanja Rusije, tako i unutrašnjih, koje nisu želele da se odreknu komada vlasti i imovine koje su osvojili `90-tih godina. One jednostavno nisu želele snažnog i samostalnog predsednika.
        
Na prelomu decenija, ovaj pritisak je, po svemu sudeći, dostigao svoj apogej – tada je Putin prihvatio izazov i vratio se u predsedničku fotelju.
        
Sve što je činio od 2011. godine, bilo je priprema za otvoreni konflikt – kako sa unutrašnjim neprijateljem, tako i sa spoljnim.
        
To što je prilično lako dobio prvu rundu 2011–2012. godine, uopšte nije značilo da je on dalje spreman da živi na lovorikama – stvar je došla do odlučujućeg okršaja.
        
Taj sudar je počeo u leto 2013. godine od slučaja Snouden, dostignuvši svoje maksimalno usijanje uoči avgusta 2014. godine.
        
Za sada se Putin tuče sa spoljnim neprijateljem – međutim, nema sumnje da mu predstoji da glavnu bitku dobije unutar zemlje.
        
Bitka sa SAD ne odlaže neophodnost da se reši osnovno pitanje ruskog bitisanja – od Putina, koga trenutno podržava fenomenalni broj ljudi, ne očekuje se samo pobeda na spoljnom frontu, već i prelom na unutrašnjem.
        
Čak i da nema sukoba sa Zapadom, neophodnost kardinalnih unutrašnjih promena ostaje životni imperativ.
        
Sada, nakon početka direktne konfrontacije, čistka i ideologizacija elite postaje zalog opstanka Rusije. Ne zato što će elita udariti s leđa – u doglednoj budućnosti to, hvala Bogu, nije aktuelno – već zato što ona jednostavno ne može rešiti te zadatke koji stoje pred zemljom.
        
Formulisati i primeniti program nacionalnog razvoja – ekonomskog, kulturnog i socijalnog – uz vođenje globalne igre na svim kontinentima i u svim sferama - može jedino tim istomišljenika. Ne ljudi koji isto misle, već patriote, koje odlično poznaju kako rusko iskustvo i istoriju, tako i tehnologije i smisao drugih država i civilizacija, koji znaju svoje ciljeve i filosofiju borbe.
       
To moraju biti ljudi koji iskreno, ne pretvarajući se, tradicionalne ruske vrednosti (ne samo duhovne i porodične, već i geopolitičke) smatraju svojim, a interese Otadžbine bez svake sumnje stavljaju iznad ličnih. Ne zato što „Putin tako uči”, već zato što je to potpuno prirodno za njih.
        
Ima li takvih ljudi nema? Naravno da ih ima dovoljno i u sadašnjoj eliti.
        
Sada nije neophodno samo okupljanje naroda oko Putina, već i rad, ne zbog straha, nego po savesti celokupnog najvišeg upravljačkog sloja.
        
Nemoguće je opstati pred Zapadnim pritiskom i pred neizbežnim unutrašnjim iskušenjima samo zato što se plašiš Putina i strepiš od gubitka položaja.
        
Uostalom, ne može se primenjivati novi model upravljanja i socijalnog ustrojstva ako ne veruješ u njega. Nije moguće raditi na novi način (i to ne u uslovima opsednute tvrđave, već stvaranjem nove proizvodnje i vraćajući smisao ruskog bitisanja) ako si navikao na lopovluk i nadaš se da ćeš pokradeno trošiti u inostranstvu.
        
Da li Putin ima alternativu? Da li on može da odustane od čistke elite, pravdajući se da za to nije vreme jer je „Otadžbina u opasnosti”, utoliko pre što ni pretnja „udara s leđa” nije velika?
        
Ne, ne može – zato što njegov glavni - njegov cilj uopšte - nije samo da opstane pred pritiskom svetskih globalista, već da Rusiju izvede na njen istorijski put. Da joj vrati pouzdanje u vlastite snage i stvori maksimalne mogućnosti za samostalan i samodržavni rast i razvoj, da postavi osnove socijalnog uređenja koji će se bazirati na nacionalnim vrednostima prihvatljivim za naš narod.
        
Za velike ciljeve potrebni su veliki ljudi – inače će nas jednostavno pregaziti. Ne toliko spoljašnja rovarenja, koliko unutrašnje protivrečnosti.

Autor: Petar Akopov