Pjesma Tode Matić - Medić

PISMO  RODITELJIMA
 
 

Čujem glasove  roditelja,
 

dozivaju me.
 

Nehotično perom dotakoh njihove duše,
 

njihovo srce.
 

Njihove rane počeše i mene da bole.
 

Dragi moji roditelji.
 

oprostite mi, još sam u tuđem svetu
 

ali sam umno u zavičaju.
 

Otadžbina mi postaje sve bliža i bliža.
 

Jednoga dana sedećemo zajedno
 

čitaćemo poeziju, romane,
 

novele, pripovetke
 

i knjige iz nekog Zlatnoga doba.
 

Na ovoj zemlji nema sreće!
 

Pričaćemo o svemu od kada
 

se nismo videli, dragi moji roditelji.
 

Verujem, da tamo nema zemaljske mržnje ni bola
 

tamo je nebeski mir.
 

Bićemo zajedno pa, ma da to bilo in na nekom
 

Mesečevom kamenu
 

ili na nekoj neotkrivenoj planeti.
 

Nisam sigurna reči moje da li su tačne.
 

Jer sve mi ovo što pišem, liči
 

na neku izdrobljenu lavu u krvi.
 

Želim da smo zajedno, bićemo srećni i veseli
 

jer zemlja je cela bolesna.
 

Gledam sa tugom i bolom kako nam zemlja stoji
 

na samoj ivici posrnuća.
 

Dragi moji roditelji.
 

puno vas volim,
 

i ne zaboravite da vaša srca
 

kucaju sada u mojim grudima.
 

A ja evo završih ovo pismo i zanemih.
 

Posle nekoliko minuta nastavih  dalje da ćutim
 

tako kao da sam od vas čekala i čekala odgovor.
 

Dragi moji roditelji.
 

Na žalost, odgovor mi još uvek ne stiže,
 

a moje čekanje ostade uzaludno sve do danas.
 
 

Teodora Toda  Matić-Medić
Sydnej, Australija