Da li će đavo spasiti jezide od drugog genocida?

Predstavnici zajednice Kurda-jezida u Rusiji uskoro će se sresti s rukovodstvom MSP RF radi razmatranja pitanja o pružanju humanitarne pomoći iračkim jezidima, saopštio je predsednik Ruskog društva za solidarnost i saradnju s kurdskim narodom Jurij Nabijev.

Pripadnici ekstremističkog sunitskog pokreta «Islamska država Iraka i Levanta» zauzeli su veliku teritoriju na severu Iraka. Po najnovijim podacima iračkih vlasti, ekstremisti su ubili najmanje 500 Kurda-jezida i kidnapovali su oko 300 žena.

Svet dugo vremena nije primećivao njihovo postojanje, ali su se Jezidi, mali narod, koji milenijumima ispoveda svoju posebnu religiju, ponovo našli u centru pažnje, postavši žrtva pokušaja genocida.

U toku poslednjih godina imao sam prilike da se upoznam s nekima od njih, i s muškarcima, i sa ženama, ali sam za to da ovi ljudi ispovedaju upravo religiju Jezida saznao tek kad su mi sami za to rekli. Odnosno to nisu mormoni i nisu amiši, koji se ni sa kim ne mogu pomešati, čak ni kad žive zasebno od svoje zajednice. Dok jezidi ne vrše svoje obrede ni po čemu se ne razlikuju od običnih ljudi. Nemaju poseban stil u odeći, posebne frizure. Mnogi od njih su bez ikakve prinude napustili rođenu zemlju i preselili su se u druge države ili su u njih došli da nešto zarade.

Premda je religija ovog naroda jedna od najstarijih na svetu (prva godina računanja vremena kod jezida odgovara našoj 4750. godini pre Hrista), možda upravo zato ova religija predstavlja primer sinkretizma. Kako je vreme proticalo usvojila je mnoge elemente religija drugih naroda s kojima su jezidi dolazili u dodir. Isto se desilo s judaizmom, koji je od Zaratustre preuzeo koncepciju dobra i zla, večnog blaženstva i večnih muka, odnosno raja i pakla. Jer, hrišćanstvo je uglavnom nastalo od starojevrejske religije i u njemu se odražavaju neki paganski kultovi, a i islam ima svoj koren u jevrejskim i hrišćanskim mitovima.

Religija jezida uglavnom potiče od zoroastrizma (koji je propovedao Zaratustra) i usvojila je obrede i verovanja, kako islama, tako i hrišćanstva i sledbenika kabale. Isto kao kod Jevreja i muslimana, kod njih se obično vrši obrezanje.

Po verovanjima jezida, Tvorac je jedan, ali postoji još i zli anđeo – đavo u obličju pauna, koji donosi zlo. Pošto je Tvorac po svojoj prirodi čovekoljubiv i u potpunosti sam sebi dovoljan, nema smisla klanjati mu se, već molitve treba uznositi đavolu i treba mu prinositi žrtve kako bi on obuzdao svoju svirepu narav i bio bolji prema ljudima. Ma koliko čudno nam zvučalo, u tome postoji izvesna logika: ako postoji i dobro i zlo, upravo zla se treba čuvati, a molitva pritom nije znak poklonjenja, već samo poziv na sažaljenje.

Ipak, najnepomirljiviji islamisti jezide smatraju poklonicima đavola, dakle, okrutnima po prirodi, čime se objašnjava odnos islamskih integralista prema jezidima.

U stvari, jezidi su se, naprotiv, pridržavajući se svoje religije, uvek odlikovali miroljubivošću i tolerancijom. Za razliku od hrišćana, nikad se nisu bavili propovedanjem i nisu pokušavali da nametnu drugima svoje poglede. U svojoj unutrašnjoj hijerarhiji jezidi prave razliku između svetovne i verske vlasti. Nedavno je o potrebi za pravljenjem takve razlike govorio i Dalaj-lama. Za razliku od muslimana, jezidi su monogamni, premda se vođama dozvoljava da imaju nekoliko žena. Obično ne stupaju u brak s predstavnicima drugih religija i nikad se ne mole u prisustvu drugih. Treba da se mole dva puta dnevno, okrenuvši se prema suncu ili prema ognjištu. Dan za odmor kod njih je subota, ali je sreda zaista sveti dan.

Neki od pravovernih jezida veruju da iako je Tvorac jedan, ne postoji jedan, već čitavih šest bogova. Oni takođe smatraju da je posle smrti moguća reinkarnacija duše.

Pošto ne dozvoljavaju obraćanje u svoju veru lica koja ispovedaju druge religije, budućnost jezida je vrlo maglovita kad je u pitanju njihov broj. Danas se smatra da jezida ima od 400 do 800 hiljada ljudi, od kojih oko 300 hiljada živi na teritoriji Iraka između Mosula i Sindžara, gde se podvrgavaju napadima terorista Islamskog kalifata. Ostali žive u zemljama Bliskog istoka i drugim delovima sveta. U Nemačkoj, gde jezida ima tridset hiljada, jedan od njih, koji ima državljanstvo ove zemlje, bio je čak izabran za poslanika u Evropskom parlamentu.

Pokušaji da se uništi ovaj narod, koji se danas preduzimaju, ni iz daleka nisu prvi. Krajem XIX veka to je već pokušalo da učini Osmansko carstvo kad je hladnokrvno istrebljeno nekoliko hiljada jezida. Tada pokušaji da se jezidi potpuno unište nisu urodili plodom i vremenom je njihov broj obnovljen. Želeli bismo da verujemo da će tako biti i ovog puta.

Mario Somosa,